ПОВРАТАК НА ПОЧЕТНУ СТРАНУ

СЦЕНА ЦРЊАНСКИ

изабрана поезија

Београд

2005.

1.

ТОМИСЛАВ МИЛОШЕВИЋ

МОНОЛОГ ЗА ЛАКУ НОЋ

Хоће песник да буде самосвојан

Као да се сам од себе родио

Сам проходао и проговорио

Хоће да покажу на њега као на генија

Ни из чега земаљско поетско чудо

Али како не поменути да је ипак

Прочитао Превера Бодлера Мајаковског

Сарајлића Тахмишића Десанку или Раичковића

Одрећи се таквих учитеља није могао

Песник се бавио собом данима и ноћима

Снове прескакао ујутро се уморан будио

Поезију математички кроз теореме повезивао

Али никако није могао да поништи

Гетеа Аполинера Тадеуша Ружевича

Душана Матића или Васка Попу

Они су редовно улазили у његову собу

Чим би потпаљен сео за радни сто

Хоће песник да буде сасвим сам

Да измисли оно што нису ни Јесењин

Ни Гензберг ни Ахматова

Јарослав Сајферт Никита Станеску

Још мање извесна Марија Чудина

Хоће песник али из подсвести долазе гласови

Њихови стихови у виду испушених цигарета

Испијених пића у соби где ствара сопствену

Поетику

Хоће песник да не сања а снови сами долазе

У њима Они шапућу му на уво

Па нека буде по вољи божијој

Да се не забораве

Велики мудри вешти градитељи

Хоће песник да буде самосвојан

А природа полази од искона

Путује издалека

И никад сама не походи усамљене

Хоће песник да буде сасвим сам

Док плете свој лирски венац

А добро зна да му је оркестар

Пред вратима.

7.4.2003.

2.

ГОРДАНА ЋУЛИБРК

ИМАЛА САМ ШЕСТ МАМА

Свих шест сам звала мама.

У чуду сам питала баку

Ударајући се у груди:

''Реци ко ме је родио...''

Зјапи у мени бездан

У који се срце претворило,

У који се душа претворила и ум слуђен.

Дечије очи широм отворене за мрву бриге

И пажње на све спремне.

Мама се свима подразумева

Да би били цели.

Мама је отишла,

Сиротиште зна се шта је,

Бака је нешто друго,

Ујне су имале по своје двоје,

Помајка своје једно

Нисам била ничија.

Из прикрајка вечито вребала да уловим

По коју нежност која би сличила маминој.

Уплашено дете у себи

Каткад ухватим за руку

И покушавам да му будем мама.

3.

СЛОБОДАН ЂУРОВИЋ

ЕЛЕГИЈА 12

( Песнички канон)

Кад осетиш

Да можеш написати најлепше стихове

Најмање напиши руже ти могу

Позавидети на мирису боје

На светлуцавости јастреб

На одвише високом лету

4.

ДРАГАН ЖИГИЋ

ПУТОВАЊЕ СА ТИЈАНОМ

Моје путовање са Тијаном

Остало је недовршено

У возу за Сарајево 1958.

Свуноћ сам јој читао

Моје песме у рукопису

Она је хтела љубав

5.

МИЛОРАД КАЛЕЗИЋ

ПУТ ЗА ТРИОНЕ

Чујем фијук бича, чујем топот тројке,

Пијани Баћушка* вози моју главу,

Снегови замрзли путеве и славу.

Кажем: - Вози право међу женске дојке!

____

6.

МИХАИЛО МИЋА ВУЈАНИЋ

ЉУБАВ СА СПИСАТЕЉИЦОМ ЉУБАВНИХ РОМАНА

Ноћас смо се волели преко пута књижаре

У којој су читаоци чекали у реду

Да купе твој најновији роман

Лежали смо наги у постељи од свиле

У којој је твоја јунакиња

Водила љубав са принчевима и мангупима

Птом смо отишли у најраскошнији хотел

Сто осам соба је упознало наша узаврела тела

У свакој смо се заклињалио на вечну верност

Собарице су крале јастучнице и чаршаве

Да би – док су још влажни – покушавале

Да са својим љубавницима одсањају нашу љубав

Без смоквиног листа затим смо ходали

Градским парковима и трговима

омамљени аплаузима шетача

(награђивали су нас за храброст

коју познају само елементарне непогоде

и љубав)

А када смо пожелели да освештамо и собу 109

За коју су тврдили да је најлепша

Нисмо успели да је откључамо

(а говорили су да су били исправни

и кључ и брава)

Тела су нам дрхтурила од пожуде и нестрпљења

Била је зима и ми смо опет наги

Изашли на улице

Ледили смо се на очиглед пролазника

Који су нам до јуче аплаудирали

Загрљене заувек нас је прихватила бела смрт

Постали смо ледена скулптура

Споменик за туристе жељне

Да сањаре о вечности љубави

2.

кад буду долазили да нас посете

са собом ће понети твоје романе

у којима ће себе препознавати

Чекаће да се отопимо

И заузму наш трон

Из чијег постоља ћемо зрачити

И кад нас уклоне

И кад нас уклоне

И кад нас уклоне

7.

ТЕОДОР РАДОСАВЉЕВИЋ

ЧОВЕКОВО

366.

а ипак је испред мене лепршало – то њено што је чини:

у вечерима њеним звонак је глас њен – диже све златно посуђе према сунцу.

Није имала име... Испружена лелуја као младо дрво у пољу.

Мењао сам храстове за борове, измештао винограде и пашњаке,

Да би је задржао.

Била је овде али јој бежало тело...

8.

СНЕЖАНА ПЕРОВИЋ

ПЕСМА

''Наша је љубав

Мили,

шта си ставио на дланове,

на прсте вретенасте,

кад се повијам попут травке

од твојих додира...

9.

СРЂАН СИМЕУНОВИЋ СЕНДАН

СЦЕНАРИО ЗА НЕБУЛОЗНИ ТРИЛЕР

У 9,30 часова

сат није звонио

(довољно) гласно

а ти бунован

и полуобучен

без освртаја

истрчао си напоље

касно схвативши

да су кључеви

од стана

још у вратима.

10 и 20.

Излетевши на станици

код Зеленог венца

прошао си

поред трафике

за то време

седео је човек

мирно пијуцкајући

хладну Кока Колу

не схватајући колико

од њега у ствари

је зависила твоја

судбина.

10.

ЗОРАН Д. ЖИВКОВИЋ

РЕЧ

Реч што провејаваше од искона

исконом се и возљуби.

Беше то један сан.

Продали су 1789. колонијалисти

уплакану црнкињу

на тргу Лепоте и Уметности

у малом бразилском граду

за свега један сребрн грош. Грохотом...

Реч је као суза црнкиње

ил девојке што блуди међ нестварним

ил попут наивне девојке

чијим се осећањем поиграше

у малој кафани ибарске калдрме.

Разуздана деца –

и нехотећи, речи просипају друмом

ишчитавајући Андрићеву Травничку хронику

без последње странице и препуштајући

вечности

- Реч.

11.

ПЕТАР ПЕРО ПОПОВ

ОПИЈАО САМ СЕ СА СОКРАТОМ

Опијао сам се са Сократом на Атинским гозбама

док су га оптуживали да квари омладину и

не верује у богове у које они верују

његове проповеди о етици слишао сам ноћима

јер он практично није ни спавао

Опијао сам се са Сократом у подножју Олимпа

под будним оком богова и силника

док су голи атлетичари побеђивали на Олимпијадама

док су Хетере храбро и опуштено нудиле своје услуге

док су песници певали по трговима а Платон туговао

у својој Академији

док су се водили суманути ратови по 27 година

док је поносни и присебни Диоген

замолио владара да му се склони са сунца

био у свом блиставом комфору био у бурету

Опијао сам се са Сократом пре и после суђења

и пре оне ноћи када је попио отров од кукуте

нико више од њега није могао да попије а остане трезан

нико није пре њега рекао да зна да не зна

нико храбрији и нико умнији

нико оданији у древној Хелади

Опијао сам се са Сократом и волео афродизијак – зоре

најлепше мамурлуке који се могу замислити

нисмо се трезнили тих дана у Атини а причали смо о

Филозофији

често ме молио да му говорим поезију

/ лажу они што тврде да је није волео /

сулуде судије Атинске миленијумску срамоту учинише

ВЕКОВНО ЛУДИЛО ВЛАСТИ ТРАЈЕ
И ДАНАС СОКРАТЕ ПРИЈАТЕЉУ

Видим Твоју лагану обућу слушам Твој лагани ход

Твој сигурни корак када си кренуо према тамници

Твоје очи које су дубоко продирале у човека

''немој да се трезниш ових дана'' рекао си ми

''све остало нема значаја, видећеш''

Љубим Ти ум Учитељу и пријатељу

љубим све речи које си изговорио

љубим винске ноћи које сам провео са Тобом

сва тиркизна сванућа

винопијо и естето – етичару хероју за све светове

обећавам Ти да ћемо се поново

срести и нећемо се више трезнити

Критон и ја испоштоваћемо Твоју жељу

жртвоваћемо петла асклепију

Дижем чашу за лепоту и склад звезда и људске душе

за склад свих светова без табуа и гравитације

за бездимензионалне Светове

СОКРАТЕ НЕНАДОКНАДИВИ ПРИЈАТЕЉУ.

12.

СЛОБОДАН М. ЛАЗИЋ

ДИВНА ГЛУПАЧА

Рекла ми је да тако даље не иде.

Хтела је да се исповеди људима око себе,

Да им ода колико сам себичан и зао,

Да ме јавно осрамоти.

То нисам могао допустити.

Показао сам ко је газда.

Сада може да урличе колико хоће,

Нико је, сем мене, неће чути.

Ишчупао сам јој језик,

Пререзао грло,

Здробио срце.

Ни да шапуће више не може.

Када је видела колико сам јак и немилосрдан

Пристала је да буде моја сенка,

Та дивна глупача,

Моја самоћа.

13.

ГЕРАСИМ ЖУЊИЋ

ЛУГАР НЕБЕСКИХ ШУМА

Отац мог оца,

лугар небеских шума,

пред велики пут

у кору храста

срце урезао.

14.

МИША ЛАЗАР

МОЛИТВЕНИК

Ја – без табана на својој стази,

Жив, а кости ми са земљом срасле,

Морам ли, о Боже мој,

У свакој стопи умрети,

Да би ме стопе спасле!?

Искати ту светлост преко

Сунца, и колико!?

Ја – срцем јавор млад што трули у пањ,

Крв врела, све гладне крвопије храни,

Како ћу, о Боже мој,

У шупљим грудима скупити

Молитву, да ме брани!?

15.

МИРЈАНА НОВОКМЕТ

ЖЕЉА ЗА НЕМОГУЋИМ

Он не постоји.

Не заваравај саму себе.

То је само варљиво сећање твога тела,

Узавреле дубине твога међуножја,

Ружичастих врхова твојих брдовитих пејзажа.

Не веруј своме телу.

Заборави додир.

Истина није опипљива.

Руше се зидови моје собе

Без твог погледа,

Окивају ме невидљиви ланци

Које си могао да раскинеш додиром,

Окове од твога немира,

Од кога моје тело задрхтало је,

О, тело!

Отвара се моја шкољка и просипа

Бисере у бесцење,

Котрљају се на отпаду одбачених илузија

Сјај им угушен црнилом слутње.

Спремна сам за васионска лудила

А тебе нема.

Одлазиш заувек

Фикцијо мога ума и стомака,

Отелотворењу моје пожуде.

Окрутан и ћутљив,

Свеприсутан и свевидећи,

Невидљив и непостојећи,

Одлазиш заувек

Остављајући лудило наде

Избрисавши звездани траг

.Док топе се полако заборављени снови

Нека мој син нерођени

У моме чуну од немира плови

( Али мене више бити неће? )

12.02.2000.

16.

ГОРДАНА СИМЕУНОВИЋ

ВАВИЛОНСКА БИБЛИОТЕКА

Самим уласком у библиотеку

(који ниси могао избећи)

Ти си

Осуђеник на тражење смисла

Ходаш кроз лавиринте

Провлачиш се кроз пролазе

Којима ретко ко лута

Збуњен

Постиђен својим незнањем

Ходаш

И нећеш

(а можда већ и не можеш)

Да одустанеш

Док дубиш своје ране

И појачаваш своје страхове

Ко зна

Можда је то једноставно твоја судбина

-Легнеш крај извора

Руке савијеш под главу

И гледаш како лете птице

Срећан

Напио си се воде

17.

ЗЛАТА НЕШИЋ