ПОВРАТАК НА ПОЧЕТНУ СТРАНУ

 

СЦЕНА ЦРЊАНСКИ

изабрана поезија

 

Београд

2005.

 

 

1.

ТОМИСЛАВ МИЛОШЕВИЋ

МОНОЛОГ ЗА ЛАКУ НОЋ

Хоће песник да буде самосвојан

Као да се сам од себе родио

Сам проходао и проговорио

Хоће да покажу на њега као на генија

Ни из чега земаљско поетско чудо

Али како не поменути да је ипак

Прочитао Превера Бодлера Мајаковског

Сарајлића Тахмишића Десанку или Раичковића

Одрећи се таквих учитеља није могао

Песник се бавио собом данима и ноћима

Снове прескакао ујутро се уморан будио

Поезију математички кроз теореме повезивао

Али никако није могао да поништи

Гетеа Аполинера Тадеуша Ружевича

Душана Матића или Васка Попу

Они су редовно улазили у његову собу

Чим би потпаљен сео за радни сто

Хоће песник да буде сасвим сам

Да измисли оно што нису ни Јесењин

Ни Гензберг ни Ахматова

Јарослав Сајферт Никита Станеску

Још мање извесна Марија Чудина

Хоће песник али из подсвести долазе гласови

Њихови стихови у виду испушених цигарета

Испијених пића у соби где ствара сопствену

Поетику

Хоће песник да не сања а снови сами долазе

У њима Они шапућу му на уво

Па нека буде по вољи божијој

Да се не забораве

Велики мудри вешти градитељи

Хоће песник да буде самосвојан

А природа полази од искона

Путује издалека

И никад сама не походи усамљене

Хоће песник да буде сасвим сам

Док плете свој лирски венац

А добро зна да му је оркестар

Пред вратима.

7.4.2003.

 

 

2.

ГОРДАНА ЋУЛИБРК

 

ИМАЛА САМ ШЕСТ МАМА

Сенима мајке Надежде и баке

Неранџе,сиротишту,

Ујнама Десанки и Полексији

и помајци Љубици

Свих шест сам звала мама.

У чуду сам питала баку

Ударајући се у груди:

''Реци ко ме је родио...''

Зјапи у мени бездан

У који се срце претворило,

У који се душа претворила и ум слуђен.

Дечије очи широм отворене за мрву бриге

И пажње на све спремне.

Мама се свима подразумева

Да би били цели.

Мама је отишла,

Сиротиште зна се шта је,

Бака је нешто друго,

Ујне су имале по своје двоје,

Помајка своје једно

Нисам била ничија.

Из прикрајка вечито вребала да уловим

По коју нежност која би сличила маминој.

Уплашено дете у себи

Каткад ухватим за руку

И покушавам да му будем мама.

 

 

3.

СЛОБОДАН ЂУРОВИЋ

ЕЛЕГИЈА 12

( Песнички канон)

Кад осетиш

Да можеш написати најлепше стихове

Најмање напиши руже ти могу

Позавидети на мирису боје

На светлуцавости јастреб

На одвише високом лету

Кад осетиш

Да крв игра бескрајну

Кружну игру остави места

И за љубав

Високу

Вишу од

Мајушности

Одраза твог

На повисоком

Снежном облаку

 

 

4.

ДРАГАН ЖИГИЋ

ПУТОВАЊЕ СА ТИЈАНОМ

Моје путовање са Тијаном

Остало је недовршено

У возу за Сарајево 1958.

Свуноћ сам јој читао

Моје песме у рукопису

Она је хтела љубав

Умивени сунцем

Лутали смо Башчаршијом

Уз шапат Миљацке

Љубили се и сликали

На Принциповом мосту

У три и пет поподне

Села је у воз за Хаџиће

И отпутовала у сећање

Из будућности

Кад смо се касније срели

У једном великом граду

Са трагом времена

И црним облаком на челу

Били смо странци

Љубави моја (нестварна)

У нашем црвеном Кавезу

Пробудише се звери

Одроном зла

Заустављени возови

За Сарајево више не иду

Сумануто време (невреме)

По ратним колосецима

Расуло браћу и пријатеље

Сам и затрављен

Стојим на пустом перону

Без икаквог изгледа

Да се моје путовање

Са Тијаном настави

И једном доврши...

1958-1997.

 

 

 

5.

МИЛОРАД КАЛЕЗИЋ

ПУТ ЗА ТРИОНЕ

Чујем фијук бича, чујем топот тројке,

Пијани Баћушка* вози моју главу,

Снегови замрзли путеве и славу.

Кажем: - Вози право међу женске дојке!

 

Шта ће, куд ће стари, рубља је по среди,

По предграђу снова младе брезе зуре**

Иду тако тројке кроз мој живот журе,

Док на обронцима бледи запад седи.

 

Предак покушава дворац да сагради

Наслеђе се труди да тај двор поруши,***

Време чини своје, сам се Господ слади.

 

Еј, стани, Баћушка! Већ снегови чиле,

Зар не видиш двобој: моја крв се пуши.

Врати по живота где су брезе биле.

____

* Синтагма се односи на владара (прим. аут.)

** Гледају без циља

*** Бесмисленим ратовима

 

 

6.

МИХАИЛО МИЋА ВУЈАНИЋ

ЉУБАВ СА СПИСАТЕЉИЦОМ ЉУБАВНИХ РОМАНА

Ноћас смо се волели преко пута књижаре

У којој су читаоци чекали у реду

Да купе твој најновији роман

Лежали смо наги у постељи од свиле

У којој је твоја јунакиња

Водила љубав са принчевима и мангупима

Птом смо отишли у најраскошнији хотел

Сто осам соба је упознало наша узаврела тела

У свакој смо се заклињалио на вечну верност

Собарице су крале јастучнице и чаршаве

Да би док су још влажни покушавале

Да са својим љубавницима одсањају нашу љубав

Без смоквиног листа затим смо ходали

Градским парковима и трговима

омамљени аплаузима шетача

(награђивали су нас за храброст

коју познају само елементарне непогоде

и љубав)

А када смо пожелели да освештамо и собу 109

За коју су тврдили да је најлепша

Нисмо успели да је откључамо

(а говорили су да су били исправни

и кључ и брава)

Тела су нам дрхтурила од пожуде и нестрпљења

Била је зима и ми смо опет наги

Изашли на улице

Ледили смо се на очиглед пролазника

Који су нам до јуче аплаудирали

Загрљене заувек нас је прихватила бела смрт

Постали смо ледена скулптура

Споменик за туристе жељне

Да сањаре о вечности љубави

2.

кад буду долазили да нас посете

са собом ће понети твоје романе

у којима ће себе препознавати

Чекаће да се отопимо

И заузму наш трон

Из чијег постоља ћемо зрачити

И кад нас уклоне

И кад нас уклоне

И кад нас уклоне

 

 

 

7.

ТЕОДОР РАДОСАВЉЕВИЋ

ЧОВЕКОВО

366.

...Била је са мном. Све је више била део мене,

а ипак је испред мене лепршало то њено што је чини:

у вечерима њеним звонак је глас њен диже све златно посуђе према сунцу.

Није имала име... Испружена лелуја као младо дрво у пољу.

Мењао сам храстове за борове, измештао винограде и пашњаке,

Да би је задржао.

Била је овде али јој бежало тело...

 

 

8.

СНЕЖАНА ПЕРОВИЋ

ПЕСМА

''Наша је љубав

проста као песма''

Тагора

Мили,

шта си ставио на дланове,

на прсте вретенасте,

кад се повијам попут травке

од твојих додира...

 

 

 

9.

СРЂАН СИМЕУНОВИЋ СЕНДАН

СЦЕНАРИО ЗА НЕБУЛОЗНИ ТРИЛЕР

У 9,30 часова

сат није звонио

(довољно) гласно

а ти бунован

и полуобучен

без освртаја

истрчао си напоље

касно схвативши

да су кључеви

од стана

још у вратима.

Али сусрет

који те је чекао

нудио је

много више

од једне

сасвим обичне

градске провале.

У 9 и 45

ушао си у аутобус

са сазнањем

да је повластица

остала на сточићу

иза самих врата

откључаног стана.

Иако до друге станице

нема ни 500 метара

одустао си од враћања

плативши седам динара

карту а то ниси морао.

При преласку

Бранковог моста

велики часовник

са леве стране

показивао је

10 и 20.

Излетевши на станици

код Зеленог венца

прошао си

поред трафике

где се напокон

у излогу смешио

нови број

ТЕЛЕГРАФА

који већ три дана

нигде ниси могао

да нађеш

а одустао си

од куповине

иако је то можда

био последњи

примерак.

После 10 минута

пењања улицом

ка Теразијама

са леђа те је

изненадио пријатељ

кога ко зна од када

ниси видео.

Понуђено пиће

у хотелу Москва

без двоумљења

си одбио и кренуо

преко тротоара

због сусрета

са човеком

од кога је

све зависило.

 

 

После три корака

изненада и без најаве

налетео је аутобус 37

покосивши те

разбацао кључеве

повластицу и

ТЕЛЕГРАФ

на све стране

а пиће непопијено

осетио си у грлу

као задње сећање.

Са обе стране пута

стајали су пролазници

забезекнуто питајући

шта се у ствари десило.

У Mek Donaldsu

за то време

седео је човек

мирно пијуцкајући

хладну Кока Колу

не схватајући колико

од њега у ствари

је зависила твоја

судбина.

 

 

 

10.

ЗОРАН Д. ЖИВКОВИЋ

РЕЧ

Реч што провејаваше од искона

исконом се и возљуби.

Беше то један сан.

Продали су 1789. колонијалисти

уплакану црнкињу

на тргу Лепоте и Уметности

у малом бразилском граду

за свега један сребрн грош. Грохотом...

Реч је као суза црнкиње

ил девојке што блуди међ нестварним

ил попут наивне девојке

чијим се осећањем поиграше

у малој кафани ибарске калдрме.

Разуздана деца

и нехотећи, речи просипају друмом

ишчитавајући Андрићеву Травничку хронику

без последње странице и препуштајући

вечности

- Реч.

 

 

 

11.

ПЕТАР ПЕРО ПОПОВ

ОПИЈАО САМ СЕ СА СОКРАТОМ

Опијао сам се са Сократом на Атинским гозбама

док су га оптуживали да квари омладину и

не верује у богове у које они верују

његове проповеди о етици слишао сам ноћима

јер он практично није ни спавао

Опијао сам се са Сократом у подножју Олимпа

под будним оком богова и силника

док су голи атлетичари побеђивали на Олимпијадама

док су Хетере храбро и опуштено нудиле своје услуге

док су песници певали по трговима а Платон туговао

у својој Академији

док су се водили суманути ратови по 27 година

док је поносни и присебни Диоген

замолио владара да му се склони са сунца

био у свом блиставом комфору био у бурету

Опијао сам се са Сократом пре и после суђења

и пре оне ноћи када је попио отров од кукуте

нико више од њега није могао да попије а остане трезан

нико није пре њега рекао да зна да не зна

нико храбрији и нико умнији

нико оданији у древној Хелади

Опијао сам се са Сократом и волео афродизијак зоре

најлепше мамурлуке који се могу замислити

нисмо се трезнили тих дана у Атини а причали смо о

Филозофији

често ме молио да му говорим поезију

/ лажу они што тврде да је није волео /

сулуде судије Атинске миленијумску срамоту учинише

ВЕКОВНО ЛУДИЛО ВЛАСТИ ТРАЈЕ
И ДАНАС СОКРАТЕ ПРИЈАТЕЉУ

Видим Твоју лагану обућу слушам Твој лагани ход

Твој сигурни корак када си кренуо према тамници

Твоје очи које су дубоко продирале у човека

''немој да се трезниш ових дана'' рекао си ми

''све остало нема значаја, видећеш''

Љубим Ти ум Учитељу и пријатељу

љубим све речи које си изговорио

љубим винске ноћи које сам провео са Тобом

сва тиркизна сванућа

винопијо и естето етичару хероју за све светове

обећавам Ти да ћемо се поново

срести и нећемо се више трезнити

Критон и ја испоштоваћемо Твоју жељу

жртвоваћемо петла асклепију

Дижем чашу за лепоту и склад звезда и људске душе

за склад свих светова без табуа и гравитације

за бездимензионалне Светове

СОКРАТЕ НЕНАДОКНАДИВИ ПРИЈАТЕЉУ.

 

 

 

12.

СЛОБОДАН М. ЛАЗИЋ

ДИВНА ГЛУПАЧА

Рекла ми је да тако даље не иде.

Хтела је да се исповеди људима око себе,

Да им ода колико сам себичан и зао,

Да ме јавно осрамоти.

То нисам могао допустити.

Показао сам ко је газда.

Сада може да урличе колико хоће,

Нико је, сем мене, неће чути.

Ишчупао сам јој језик,

Пререзао грло,

Здробио срце.

Ни да шапуће више не може.

Када је видела колико сам јак и немилосрдан

Пристала је да буде моја сенка,

Та дивна глупача,

Моја самоћа.

 

 

 

13.

ГЕРАСИМ ЖУЊИЋ

ЛУГАР НЕБЕСКИХ ШУМА

Отац мог оца,

лугар небеских шума,

пред велики пут

у кору храста

срце урезао.

Кад ветрови не спавају,

кроз крчевину мог сна

шуми храст,

куца срце ђедово.

 

 

 

14.

МИША ЛАЗАР

МОЛИТВЕНИК

Ја без табана на својој стази,

Жив, а кости ми са земљом срасле,

Морам ли, о Боже мој,

У свакој стопи умрети,

Да би ме стопе спасле!?

Ја без чела испод свога неба,

Жив, а иза вида очињег, слепац и нико,

Могу ли, о Боже мој,

Искати ту светлост преко

Сунца, и колико!?

Ја срцем јавор млад што трули у пањ,

Крв врела, све гладне крвопије храни,

Како ћу, о Боже мој,

У шупљим грудима скупити

Молитву, да ме брани!?

Ја неразум горди, сутра камен студени,

Мислима разметљив и гиздав краснослов,

Зар ћу, о Боже мој,

И словесни молитвеник

Угасити као пустолов!?

Ја непораслих прстију, а већ украдених,

У царству ероса преплетених лако,

Молим те, о Боже мој,

Бар она три пшоврати,

Да ти се молим полако!

Ја ни јастук немам, а сновима запловио,

Махнита душа, стигла пред кнеза таме.

О Света Тројице, о Боже мој,

Казни ме, ал ме и зови,

Разглуви заспале јаме!

Ја названи Србин; СветоСавин, а паган још,

Земаљски ловац размеђен семеном и крстом,

Вапим за спас Теби, Боже мој;

Теби за олтар-стопу и око, срце и ум,

И над сном и под прстом!

 

 

 

15.

МИРЈАНА НОВОКМЕТ

ЖЕЉА ЗА НЕМОГУЋИМ

Он не постоји.

Не заваравај саму себе.

То је само варљиво сећање твога тела,

Узавреле дубине твога међуножја,

Ружичастих врхова твојих брдовитих пејзажа.

Не веруј своме телу.

Заборави додир.

Истина није опипљива.

Руше се зидови моје собе

Без твог погледа,

Окивају ме невидљиви ланци

Које си могао да раскинеш додиром,

Окове од твога немира,

Од кога моје тело задрхтало је,

О, тело!

Отвара се моја шкољка и просипа

Бисере у бесцење,

Котрљају се на отпаду одбачених илузија

Сјај им угушен црнилом слутње.

Спремна сам за васионска лудила

А тебе нема.

Одлазиш заувек

Фикцијо мога ума и стомака,

Отелотворењу моје пожуде.

Окрутан и ћутљив,

Свеприсутан и свевидећи,

Невидљив и непостојећи,

Одлазиш заувек

Остављајући лудило наде

Избрисавши звездани траг

Мога плеса на жици.

Осврни се још једном

И погледај ме!

Урони у моја бела јутра,

Не заборави ме,

Сањај ме, жели ме, љуби ме!

Загледан кроз мене

У недокучиви сан вилиног коњица

Заустави на мени

Блудни немир свога ока.

Вилин коњиц који умире

И поново се рађа љубавним чином,

Живећи увек испочетка.

Научи ме да заборављам,

Да не желим, да не жудим,

Да своје тело

Хладно и бело

Без страсти нудим

Да ме узму руке грубе и тврде

Да ми у врат зарију зубе,

Да после свега траг на моме телу буде,

Прегази ме као мост

Који те спаја са обалом далеком

Узидај моје песме са одјеком

Нека ме твоје име буди

Док умире на уснама

Док моја жеља блуди у песмама

Док рањена слузокожа фетусе сања

Док кошута пала је на путу покајања

.Док топе се полако заборављени снови

Нека мој син нерођени

У моме чуну од немира плови

Нек наше усне прах звездани поспе

Звезде нек нам се гнезде у коси

Име ми зови, зови, зови!

Врати се

Врати се да ти сав бол вратим,

Бол од кога пуцају стене

Врати се

Сви путеви воде до мене!

( Али мене више бити неће? )

12.02.2000.

 

 

16.

ГОРДАНА СИМЕУНОВИЋ

ВАВИЛОНСКА БИБЛИОТЕКА

Самим уласком у библиотеку

(који ниси могао избећи)

Ти си

Осуђеник на тражење смисла

Ходаш кроз лавиринте

Провлачиш се кроз пролазе

Којима ретко ко лута

Збуњен

Постиђен својим незнањем

Ходаш

И нећеш

(а можда већ и не можеш)

Да одустанеш

Док дубиш своје ране

И појачаваш своје страхове

Ко зна

Можда је то једноставно твоја судбина

А било би тако добро

Само изаћи

-Легнеш крај извора

Руке савијеш под главу

И гледаш како лете птице

Срећан

Напио си се воде

Оно што видиш у огледалу

Запањиће те

Умножавање жене нероткиње

Разобличеног лика

По огледалу попала прашина

Очајање

Господине

Је ли ова реч довољно јака

Док се бацаш у најдубље мисли

Рашчлањујеш

Састављаш

Градиш

Разграђујеш

Нешто ти пада на памет

Зар није најбоље да родиш сина

После два дана и две ноћи

Проведене у библиотеци

После дубоке изолације

Ниси могао одолети

Мојим

У црвено обојеним ноктима

Шта ће теби мајка за твоју будућу децу

Теби су огледала довољна

То је једини начин на који хоћеш да трајеш

Између очинства и фикције

Сигурна сам

Одабраћеш огледало као тежи пут

Ја се повлачим

Надвладале ме неке силе јаче од мене

И племенитије

Како им раније није пало на памет

Да Бог има женско обличје

 

 

17.

ЗЛАТА НЕШИЋ

ЖУТА КУЋА

- сан

1

Опростите,

први пут сам у Вашем граду.

Необично је леп и чист,

али

можете ли ми помоћи.

Тражим кућу,

малу кућу,

то је једина жута кућа

у Сеновитој алеји

иза Трга именованих сенки.

Мој пријатељ ми је писао

да га потражим ту

(ако ми буде потребан).

Можда би желео да зна,

да му је пре неколико година умрла мајка

дозивајући га.

Затим му се разболео син

и замолио ме да му пренесем позив,

да дође.

Ако га не нађем

да му оставим писмо

у коме га схватају...

Не љуте се...

2

У Сеновитој алеји

иза Трга именованих сенки

 

постоји кућа жута (уклета).

Чији је сноп светлости

који се пробија кроз крошње,

и ко до ње стигне

нестаје у њој.

То је кућа уклета,

нико у њу не улази.

 

 

 

3

Можда, али идите ... право

само право.

У близини

чућете песму,

не људи

не птице

не деце,

само песму.

Понекад

пред кишу

кућа се не види.

Станите и сачекајте.

Појавиће се.

 

4

Нисам нашла кућу.

Већ дуго седим у Сеновитој алеји

и окрећем помало згужвано писмо,

отварајући га несвесно.

У њему нацртана жута кућа

са једним вратима и једним прозором.

Утом се облаци повукоше

и појави се жута кућа

као на цртежу.

Дозивам.

Пријатељ се не одазива.

Кућа пева.

Можда ме не чује

(због песме).

Превалила сам толики пут.

Било би сада бесмислено одустати.

Мислим

како ли изгледа унутра?

Улазим...

Нестајем...

 

 

18.

БИЉАНА КОТУР

 

ПРВА

Оче мој,

нема више нашег дома

позобали га гаврани врани

из туђег срца,

крвоток оплели трњем,

глоговим коцем проболи веру.

Оче мој,

очи са пода небо гледају,

кише им зенице заливају.

Који ће паук

толики свод да помрежи?

 

Оче мој,

двориште коровом цвета,

не памти земља кораке наше.

Пресечен сунцокрет нагнојио стазу

више повратка нема.

 

 

19.

ПРЕДРАГ БАЊЕГЛАВ

ХОЋУ ДА СЕ ЗАЉУБИМ У ПЕТ

Било је лето

Врућине су харале хладом

А ја сам рекао ХОЋУ ДА СЕ ЗАЉУБИМ У ПЕТ.

Топлота са знојем мирис је правила

А ја сам хтео да се заљубим у ПЕТ.

Поцепани облак сену направи

Ја помислим да сам у хладу

А сунце пукотину рашири

И опет мирис тела

Мирис дојки

И миловање усана.

Љубио сам сунце у твојим очима

Сену навлачио на зенице

Била си лепа у сени мог тела

Ја сам те љубио

Нису ми сметале грашке зноја између твојих

бутина

Није ми сметао поглед у срамоти окупан.

Сунце је пржило казаљке на сату мом

Нестале су бројке,

Ја сам те љубио

Не знам ни колико је удараца било

Само знам да си ти откуцавала уздахе

И мислим да је било ПЕТ.

 

Хтедох те питати да ли си сигурна да волиш то

Ти си као клатно сата главом махала

од задовољства

Ја сам бројао... П е т

Ја сам прекинуо игру

Ти си викала... П е т

А ја на ухо тихо шаптао

Баш сам хтео да се заљубим у П Е Т.

 

 

20.

ТАЊА ПРОКОПЉЕВИЋ

СЕТА

Ти љуби ме, Боже, свим својим умећем

па да снагу примим што је штедро дајеш,

нек у зимској ноћи осетим пролеће,

а крв нек узбурка док у мени трајеш.

 

Па да склопим очи пред земљом мученом

у којој крв лију да докажу себе

Људи што умним даром даровани

желе незахвални превазићи Тебе.

 

Дај ми дах живота с природом што тече

склони ми све сумње о људској празнини,

не дај у жалости да прозбори вече

да је човек злурад у својој силини.

 

И док грцам тако за простим животом

оним што је лишен човечијег шума,

сетно се стопим с природном дивотом

и тако спознам снагу Твога ума.

 

И тада се питам да ли знаш да патиш

за простим човеком што је мог'о бити

и да ли понекад у сутону схватиш

зашто си од људи морао ум скрити.

 

 

21.

МИРОСЛАВ КОСТИЋ КОЛЕ

МОЈА КУЋА

Моја је кућа центар света

Из ње сунце не излази

Њоме шеће златна месечина

Кад падну снегови до појаса

Угнездим црне очи

И љубим до зоре

Сред моје куће вериге

Под сачом свадбарски ручак

У дневној соби под брезом

Радмила везе ћилим

Ја у предсобљу нижем купине

Наша деца с тавана

Сносе ораснице

Људи пролазе и чуде се

Кући без зидова

Отвори мајко капије

И дај ми пушку

Поделићу јабуку с Радмилом

Наша је кућа велика.

 

 

22.

ЗЛАТКО РАДУМИЛО

ПУТЕМ ДО МОЈЕ КУЋЕ

Путем до моје куће

испријечило се јутро

огољели и без руха

пропланци

једва да су се назирали

дакако

умјетничко дјело

у само неколико боја

изгледало би савршено

да није било стравично

Путем до моје куће

сноп до снопа

поређани префињеном руком

класје никад богатије

објешено

у молитвеном хору

ваљда

чекало је птице

да се назобљу сјемена

Путем до моје куће

руке

високо подигнуте

скупљених прстију у песнице

разбијајући дјело умјетниково

а нечујући глас оних

који су проговорили

осим еха

који је зачудо допирао до њих

Путем до моје куће

просули су пламен

и пуштили вјетар

као бијесне псе

а они

насрћу ли насрћу

остављајући за собом

пламену завјесу

са којом су били

застрти моји прозори

Путем до моје куће

ко би рекао

праг до прага

на њима врата

на њима врата

низашта причвршћена

пламена завјеса

пролази и враћа се

као да неког тражи

или хоће да остави дубљи траг

куд је већ једном прошла.

Путем до моје куће

засадили су сијенке

украсили су их бисерним капима

ругајући се онима

чије је лице

нагрдио осмијех

Пут до моје куће

запосјеле су птице

са размрсканим кљуновима

и понеком бисерном капи

немоћне

хтјеле би да полете

да нестану

 

 

23.

ЛЕЛА МАРКОВИЋ

ВЕРУЈЕМ

Верујем

да у дому мом,

Војводе Путника 4/1

у Призрену,

још одзвања дедин смех

и још живи

добра призренска песма

Верујем,

да се моме дому

понекад врати

давно залутали мирис

метохијске таве

моје старе мајкице

Верујем

да се у мом дому,

у Војводе Путника 4/1

у Призрену,

њихове душе често врате

да нас потраже...

И траже

траже...

 

 

24.

МИЛАН Н. СИМИЋ

ШТА

Шта да певам

све је већ спевано

љубав смрт крв

туђу кожу дерали

своју златом китили

шта да певам

све је спевано

Бог сунце земља

 

 

25.

МИРЈАНА ДАНИЛОВИЋ

МОЋ ПОДСВЕСТИ

Погледај кроз прозор напољу лије киша,

Али поверуј да је за тебе ово пресудан дан,

Можда баш овог јутра кад не очекујеш ништа

Ухватиш звезду у лету и одсањаш давни сан.

Не гледај у себе, ту се не види ништа,

Владају страх и мрак и разна чудовишта.

 

Погледај кроз прозор макар било сиво

Опет је лепше но оно ништавило (које у теби шушти).

Погледај кроз прозор, нечији топли прсти

Можда ће баш данас кроз косу да ти се провуку.

Погледај кроз прозор и храбро пружи руку.

ТИ СИ СРЕЋАН ЧОВЕК!

 

 

26.

МИЛКА СТЕФАНОВИЋ

ДУГ ЗЕМЉИ МАЈЦИ

Не знам да ли теби ил Господу служим,

У пространству душе слутим исте стопе.

Ал када у мртви плод се очи склопе

Тело ће дуг мајци земљи да одужи.

 

Трајно заљубљена у дрво живота

Са лица земље дуж протеклих дана,

Сва моја радост скупљена у вама

У њеном телу руј ће да одмота.

 

У лутању изгубљена, нађох постојање

Трен самоспознаје и уму раздање.

Бих сопствени пророк безнађу и страху.

 

Вером у припадност под сенком Господа

Пловим као Ноје пут немирних вода.

Златна башта остаће земаљском праху.

13.06.1997.

 

 

27.

МИЛОШ РАДОСАВЧЕВ

БОЖАНСТВО ДЕВОЈАЧКО

У Светог Трифуна каци

Прскају црвене бобице

Као распукле лубенице

Под налетима балвана

Девојачке ноге газе

Све више упадају

У божанску течност

Вино крсно

Вино причесно

Вино здравично

Вино самртно

У даљини топот коња

Четири јахача долазе по мене

Вечерас у инат њима

Пијем белину

Девојачких бутина

 

 

28.

АЛЕКСАНДАР НИНКОВИЋ ГОЅИЛА

БИФЕ ''АЛЕКСИНАЦ''

КОЦКАР

Иза застора,

у малом сепареу,

један човек

прстима дугим

добује по столу.

У оку му гори

жишка.

Сјаји му се златан зуб.

Окорели коцкар

тражи своју жртву.

Ноћна птица свија

своје гнездо.

А ко сте Ви?

Упита он мене.

Песник.

Одговорих ја.

Преплашени ђаво

побеже од крста.

 

 

29.

СЛАВЕНКА ГЕМОВИЋ

ТРАГ

Смирујеш немире

Записујеш речи

да не би заборавио

живиш сам

без жеља

и без снова

затвараш очи

пред светлошћу

у речи се

претвараш

огледаш се

у огледалу

не препознајеш се

траг си

оставио таман

у кругу живљења

а хтео си

да будеш срећан

 

 

30.

ЉУБИЦА ЕИЋ СРПКИЊА

ВРЕЛИНА

Залутали врисак

Затире тишину

Очи огњене

Без дима у зеницама

Цакле се из скровишта

Некад су на 36

Лепоту спознале

Кроз нежне сусрете

Господа походиле

Ноћас на врелини

Успињу се

Речима кључалим

Из запаљеног неба

 

 

31.

САВО БОЖИЋ-РУЖИН

ДУГА ОБАЛА ВЕТРА

Девојчица ликом на М. Ц.

Чита класике.

Ноћ кад падне, одлази на Реку

Са Вертером под мишком

И гримизним цветом у коси.

На Реци проводи бесане ноћи.

Посматра Млечни пут

У чудној воденој дубини,

На другој обали ветра.

Са циком зоре враћа се неприметно.

Под раширеним завесама дана

И пупољцима ружа красних

Умива своје плаве очи

Месечином ноћи

Осребрене.

 

 

32.

РАДМИЛА АРАНИТОВИЋ АРАМБАШИЋ

НЕ РАЗГРЋИ ОБЛАКЕ

Анастасији

Не разгрћи

Облаке рукама

Јер се сунце

Иза њих не крије

Оно је мени

У твојим очима

Које ме греју

И кад топло није.

 

 

33.

ТИХОМИР ЂОКИЋ

ПОРТРЕТ ЖЕНЕ У РЕДУ ЗА МЛЕКО

Стоји испред мене

Око педесет година

Средњег раста

Мало пуначка

Дивна, уредна, седа коса

Бео тен

Лице скоро без бора

Црне светлуцаве очи

Извучене полусиве обрве

Црвене меке усне

Благ и интилигентан поглед

Смиреност у разговору

И пуловер из Сирогојна

Гледам је а она и не слути

Да пишем о њој

На руци ни прстен ни бурма

Удовица или никад удата

Ко зна питам се

Да ли је срећна

Јер усамљен човек

Је увек у лошем друштву

 

 

34.

БРАНКО ИГЊАТОВИЋ

ДВОБОЈ

Спавамо у истом кревету

Устајемо и одлазимо у кухињу

После на посао

А све чешће и у кафане

Много смо упадљиви

Јер се скоро до поноћи

Држимо за руке

А онда онако у шали

Позовем је на двобој

Што она са радошћу прихвата

Јер у мом су пиштољу ћорци

А у њеном прави меци

И увек ме убије

Пре него што заспим

Та моја сулуда

Вера у људе

 

 

35.

РУЖИЦА КОВАЧЕВИЋ-БОШКОВИЋ

НИКАД ВИШЕ

Ни овај снег,

Ни цвеће,

Ни кише,

Никад више,

Никад више...

 

 

36.

КРИСТИНА ПАНТЕЛИЋ

ЧЕЖЊА

Крај прозора бледо девојче

Близу оранице недодира

У свету тишине самотне

На хоризонту неизвесног

Заустављеном ведрином

Тка своје жеље млађане

Меланхолијом проткане

 

 

37.

АНЂЕЛКА ПАУНОВИЋ

ПРОЛЕЋЕ

Извириле висибабе

Разиграле се пчеле

Хор цврчака

Децу успављује

Птице се вратиле

Две кује се оштениле

Нашем потоку

Под земљом тесно

Памћење му урезано

У црвоточна стабла

Извириле висибабе

 

 

38.

СНЕЖАНА РИСТИЋ

ЗАРОБЉЕНИК

Песнику најурили слова

Украли папир

Убили перо

Позатварали птице

Сакрили љубавнике

Покрали реке и мостове

Дрвеће обукли у касну јесен

А пролеће

Песник седео на гробљу

Без гробова

Стихови лебдели

А ни крвљу их није могао дотаћи

Песнику заробили душу.

 

 

39.

ВУЧЕТА ТОНЧИЋ

СМРТ ВЕТРА

Нико не зна да умре као ветар

Брзо и безбојно

Осетим само кад ме хладна крв његова

Запљусне по лицу

И док се окренем

Више га живог нема

А ни гроба му нигде не видим

Нека лепа

Скоро бесмртна смрт

 

 

40.

АНТОН ТРКУЉА ТАВАНСКИ

ПОНЕКАД СЕЛЕ МИ СЕ КРУГОВИ ИЗНАД ОЧИЈУ

Понекад селе ми се кругови изнад очију.

Кад сним између сазвежђа лете

моји замишљени коњи.

Понекад мисао лебди у храму папрати

- до зоре учим језике трава.

 

Понекад расањане сне узалудно слажем

као дечије коцкице.

Све што је као облак мења се и

одлази трагом ветра.

 

 

41.

ЦВИЈЕТА ЈУРИШЕВИЋ

НЕЋУ ДА ОДЕМ

 

Нећу да одем

док се птице надпевавају

са мојом песмом

док се ветар исповеда

полеглој трави

на пушкомет

до нашег гнезда

21.9.2002.

 

42.

СЛОБОДАН БИЛИЋ 

НУЛА

 

За сва недела

Која сам починио у животу,

Без обзира, да ли су почињена

У нехату, или са намером.

Био сам помилован.

Значи,  награђен.

 

За сва дела која

Сам у животу учинио,

Никада нисам био похваљен.

То значи да сам био кажњен.

 

Ови крајње једноставни искази

Делују крајње понижавајуће.

Као да сам недостојан

Казне или одличја,

Стрељачког вода или ордења.

Као да су се дела и недела,

Кроз време, некако, сама потирала.

 

Једначина мог живота је савршена.

Њен резултат је нула.

 

 42.

СВЕТЛАНА ФУЦИЋ 

* * *

Ко зна због чега

пробудила сам се

окупана сузама.

Не знам,

јесам ли у сну изгубила

смисао живота

или сам будна

у животу

изгубила смисао сна...

 

44.

МИРКО Б. ПЕТРОВИЋ 

ТРИНАЕСТА

 

...Зар није грех

          пуцати у птицу расцвркуталу...

...Зар није грех

          пуцати у гору, овако, мирисну...

...Зар није...

 

...Онда ће грех

          њима у главу расцвалу...

...Онда ће грех

           њима донети вечиту таму...

...Да, да,... онда ће...

 

 45.

ДУШАН Ж. ЖИВАНЧЕВИЋ 

ОЖИЉЦИ ЖИВОТА

 

Ожиљци живота браздају нам душе

Невидне записе за небеске двери

Сведоци рана - људи да се гнуше

Што од себе створили су звери. 

12.фебруар 2004.

 

46.

СНЕЖАНА БИЈЕЛОВИЋ-ГЕРОВИЋ

ОЛУЈНИ ЧАС

Олујни је час, незван, варљив и жедан

Илузију застире тек кренула птица,

Одрања се вијек од времена један

Не марећ' за лажи клија моја клица.

 

47.

ВАСА РАДОВАНОВИЋ

ВЛАДИСЛАВУ ПЕТКОВИЋУ ДИСУ

За стихове: '' Не марим да пијем

ал сам пијан често...''

Не морам да пијем да бих пијан био

довољне су само једне плаве очи

нежна као срна у сан да ми крочи

да додирне тајну што сам вешто скрио.

Не морам да пијем да бих пијан био.

 

Ја сам често будан а у ствари сневам

довољан је клавир, нека песма стара,

мирис давне јесени, дуња из ормара

да летим у ходу, да плачем и певам

Ја сам често будан а у ствари сневам.

 

Ја не пишем стихове, они сами теку

довољан је пој славуја у лугу,

да тик испред воза ја претрчим пругу,

да додирнем облак, да препливам реку.

Ја не пишем стихове, они сами теку.

 

Не морам да пијем да бих пијан био

довољне су само једне плаве очи

нежна као срна у сан да ми крочи

да додирне тајну што сам вешто скрио.

Не морам да пијем да бих пијан био.

 

 

ПОВРАТАК НА ПОЧЕТНУ СТРАНУ