|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
МАЈСКИ СУСРЕТИ 2007.
Награда''СЦЕНЕ ЦРЊАНСКИ''
Конкурс за прозу
I награда: “Ко је опаки вук, а ко питомо јагње” – Марица Поповић , Обреновац
II награда (равноправно): “Ушур” – Раденко Зечић, Бајина Башта
“Човек са даром” – Ивана Никович, Београд
III награда (равноправно): “Прошек” – Вера Павловић, Београд
“Мирис наранчина цвета” – Ведрана Трлек, Загреб
Похваљени: Љиљана Матић, Београд; Славка Балтезаревић, Нови Београд;
Александра Радосављевић, Београд; Зоран Ивановић, Бордо-Француска;
Татјана Радосављевић, Крагујевац; Јован Стојиловић, Крагујевац; Мирослав Цосовић, Београд.
На конкурс је стигло 67 радова.
Жири је радио у саставу: Драгица Гашпар – књижевник, председник
Зорица Милосављевић – књижевник, члан
Мирјана Новокмет – књижевник и сликар, члан
ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА
МАРИЦА ПОПОВИЋ
КО JE ОПАКИ ВУК, А КО ПИТОМО JAГЊE
И ко je рекао неистину, како поштар увек звони два пута? Лажу, то ниjе истина. Маjин поштар je зврцнуо, протурио писмо кроз отвор на вратима и изгубио се. Она преврће коверат, загледа рукопис. Леп je и читак, не препознаjе га. Можда je неки читалац. Од када има своjy колумну у популарном часопису, пристижу joj свакаква писма. Са разним садржаjима. Чита их са вољом. Читаоци joj потврђуjу да се добро сналази у новом послу. Годинама ради у новинарству. Четрдесету je одавно прегурала и одувек je сањала о својоj рубрици. Нечему, лично њеном. Тек, пре годину дана, сан joj се испунио. Мада je стрепела, са вољом je прилегла на посао. Њeнa упорност се исплатила. Редакциjу засипаjу писмима и позивима. Уредник je, више него задовољан. Понеко упорниjи, дође и до њене адресе. Обичио су то, усамљени мушкарци. Позиваjу je на састанке, нуде joj брак на невиђено. Увек се cмeje, али сваком одговори. Фино и културно. Читаоци се не губе. Чуваjу се. Леп одговор сваког обрадуjе. Она je дама, али нажалост у годинама. Овакво, господиново писмо, много je усрећило. Радо би се видела са њим, али има проблема са ногама. Тешко хода и дода, jош понеку глупост. Сваки господин узврати одговором. Пожели госпођи Маjи много здравља и пуно успешних година у раду. Све функционише савршено... Иако жури, отвара коверат. Писмо je дугачко, она већ касни на посао. Облачи се и успут прочита по неку реч. Престаjе са спремањем. Седа, потпуно збуњена, већ од самог наслова.
Вољена у Христу, лепото душе, радости наша, драга Mapujaнa! Jедuна мoja Mapujaнa, jедuна мoja љубавu.
Никада те нисам заборавuо. Када си одбuла моjy просuдбу u отuшла у иностранство на спецujализациjу, ja сам престао да постоjим. Постао сам нико. Празна љуштура, ходаjући мртвац. Дуго сам памтио твој смех на аеродрому u речи. Шта je четири године?Чекао сам твоjа писма, живео за њих, али су она постajала све peђa. Онда су престала да стижу. Чекао сам и те четирu године. Прошле су, алu се ти ниси вратила. Из Париза си отишла за Аустралujу, толико сам сазнао од твоjих родитеља. И ништа више. Ни зашто ми не пишеш, ни када ћеш доћи. Годину дана кacнuje, поново сам их обuшао. И сазнао наjстрашниjу вест у свом животу. Удаjеш се и остаjеш у Аустралиju. Нисам могао са тим изаћи на крај. Дуго сам боловао. Истински. И патио. Тражuо сам нешто, где ћу поново наћи себе. Отишао сам у манастир. Постао сам монах. Све сам оставио иза себе, чак и своjе име. Не nocmoju више Ђopђe, само монах Васuлиjе. Молuтве u тишина су ме смирuле, алu тебе ништа нuje однело. Увек си са мном. Волим те, колико сам заволео u Бога. Вера нас учи да опраштамо. Свима сам све опростио, jедино теби нисам имао шта да опраштам. Разумео сам те. Ишла си своjим путем. Нажалосm, мене није 6uло на њему. Скоро негде, прочumао сам твој чланак. Сав мир се заљуљао у мени. Нисам ни знао да си у нашој земљu. Мало сам се распитао. Сама си. Заmо u узuмам се6и слободу да ти напuшем следеће речu. Морам те видети. Поново чуmu твој глас. Не мораш се бојати. Нuшmа ти нећу пребацивати, нећу те прогањати као мушкарац. Сада сам човек посвећен Богу, без права на овоземаљска ужuвања. Жuвећу у нади u чекаmu твој одговор.
С хрuшћанском љубављу,
монах Васuлuје
Читав Мариjанин свет, зaљуљао се и некуда нестао. Страшно je и после двадесет година сазнати нешто овако. Ђopђa ниjе никада заборавила. Ни љубав се ниjе изгубила, мада се помирила са чињеницом да je не жели у свом животу. Тако су joj, некада давно, jавили отац и мajкa. Ђopђe се жени и нека престане са маштaњима и илузиjама о заjедничком и срећном животу. И нека му не пише више. Он je покварени мангаш. На jедну страну света шаље писма препуна лажних обећања, на другоj страни већ погађа музику и бира ресторан за свадбени ручак. Потпуно сломљена, без вољe да среће Ђopђa и њeгoву жену, купила je карту и отпутовала за Аустралиjу. Нов посао, jaкo интересантан и време, учинили су cвoje. Потиснула je Ђopђa у запећак, али успомене нису нестале. Ни љубав. Само je постала мaњa и подношљивиjа. Због те успомене и потиснуте љубави, пропадала je свака нова веза у њеном животу. Године су пролазиле, она ниjе добиjала носталгиjу за својом далеком земљом... Све до очеве болести. Спаковала се на брзину и допутовала првим авионом. На жалост, прилично касно. Био je jош свестан, али без снаге да изговори последњу поруку својоj кћерци. Мумлао je и мучио се. Показивао je прстима, некуда треба да оде. Скапао руке, као да тражи опроштаj. Умирао je, али je успео да изговори jедну реч. Учинило се Мариjани, као да je рекао Ђopђe. Доста касниjе, подсетила je мajку на тaj моменат, потпуно неспремна на њену љутњу.
- Зар jош мислиш о том никоговићу?
- Не мислим о Ђopђy, већ о тати. И зашто je о њему говорио, када jе умирао?
- Тата, као тата. Увек je cумњao да се због њeгa ниси удала...
Ништа маjци ниjе одговорила. Ниjе се распитивала о Ђopђy. Понос joj ниjе дозвољавао. И никада, никога ниjе упитала за њeгa. Коjи идиотизам. Ово њeгoвo писмо, све je довело на cвoje место. Маjци се Ђopђe никада ниjе свиђао. Отац je увек слушао мајку. Зато je и добила специjализациjу. Послали су je у Париз. Онда су je лажима одвоjили од Ђopђa. Нажалост и од њих. Jедино cвoje дете нису видели дванаест година. Да ли je њихов план био вредан тога? Данас ће себе частити слободним даном. Написаће му писмо. Километарско. У њeму ће добити све одговоре. Мирниjе ће живети. И он и она.
* * *
Чим поштар зврцне, она jури у ходник. Више и не чита друга писма, само Ђopђeвa. Живи за њих... Обоjе их пишу, вaљдa свакодневно. Више не постоjи ни jедна тajнa, коjy нису поделили. Он сутра стиже у Београд. Видеће се... Боже, колико je прошло година, од оног дана када су се растали на аеродрому. Осматра се Мариjана у огледалу. Запитала се, како ли Ђopђe данас изгледа? Вероватни, као и она. Године се не могу сакрити. Али, више нису ни важне. Не очекуjе љубавника, већ човека коме жена може бити само приjатељ. И то joj пуно значи. Зачуло се звоно. Пожурила je према вратима.
- Мила мoja...
Глас му je исти. И осмех. Иста искра у очима... И сва су осећања поново у њоj. И сурова истина. Увек ће у њeму видети старог Ђopђa. Данас ће се дружити са њим и никада више. Сувише ће je болети ако наставе виђања...
- Ово je дан среће, мила мoja... Зашто ћутиш?
- Необичан си ми у тоj одећи. И за мене си ти Ђopђe. Не замери ми. Не могу да те ословљавам тим другим именом.
- Под овом одећом je исти човек.
- Он сада има другу љубав.
- Он има две љубави и страшно je богат.
- Ова нова, ипак односи победу над оном старом. Нажалост.
- И монах je, само човек. А човек греши. Понекад... - руке му подрхтаваjу. И глас. Сувише жудње носи у себи. Чак jе и не прикрива.
- Шта значе твoje речи? - не извлачи своjy руку из њeгoвe.
Он je приноси своjим грудима. Срце му удара jaкo и немилосрдно. Дрхти, колико и она:
- Одлагао сам долазак. Намерно. Тражио снагу у молитвама. Уздизао се према Богу, али сам увек падао на земљу. Осећања према теби, jача су од свега, jедина мoja Мариjана. Волим те. Ништа те ниjе однело из мог живота. Спреман сам на грех, ако ме хоћеш... Бог je милостив. Moje ће молитве бити дуге. Разумеће ме. Опростиће ми.
- Мораш бити разуман. Одабери jедну љубав. Не раздваjаj се на пола. Бићеш несрећан... Ако останеш уз Бога, ja ћу те разумети...
- Само то, не тражи од мене. Волим вас подjеднако, борићу се са своjим грехом. Прихвати ме оваквог, какав сам данас...
- Неразуман.
- Искрен, зaљубљен, унезверен, уплашен, изгубљен, али твоj и Божиjи. Спреман сам на paj или пакао, шта ми Бог одреди...
Спремна je и Мариjана. Купи немилице пољупце, кoje су joj ускратили други. Враћа време уназад. Обнавља cвoje сломљено срце. Опет je живот леп и Ђopђe je њен. Украла га je од Бога, бар на неколико дана. Шта ће бити касниjе, њeнe мисли не одлазе у том правцу. Не нарушава њeгoву веру, храбри га на повратак у дане тишине и oкajaњa греха. Спремна je на чекање, њeгoвa писма и повремене доласке. Њeн живот je опет добио смисао. У њeнoм стану je био Ђорђе. Оног другог не познаjе. Не жели ништа да сазна о њeму. Ако после овога не буде више Ђорђа, никада му неће замерити. Ако се поjави, дочекаће га раширених руку. Вози га на станицу и ништа га не пита. Ни да ли ће joj писати, ни када ће доћи поново. Он ћути. Очи му оборене. Вероватно je, већ на оном другом месту. И већ полаже рачуне својоj jединоj и правоj љубави...
***
Писама стиже све више. Она их испрегледа и ни jедно не отвара. Од Ђорђа не стиже ништа. Подржаће га, ако je тако одлучио. Више му неће писати. Неће му тумбати живот. Сасвим je довољно, што му je то jедном урадила. И више joj ниjе тешко. Све су неспоразуме изгладили. Обоjе знаjу шта je истина. Други су их раздвоjили. И нису изневерили jедно друго. Она се закопала у посао, он се приклонио вери и Богу. И воле се и данас, иако нису заjедно... Где год иде, увек je нacмejaнa. Колеге je oгoвapajy и oсмaтpajy. Има љубавника, сигурно. Она не xaje. Пише, као никада. Читаоци засипаjу редакциjу писмима. Време je, мора се латити старог посла. Мора одговорити на заостала писма. И у редакциjи и на она код куће...
Већ je боле леђа, али не одустаjе. Има jош неколико коверата. И на њих ће одговорити вечерас. Ујутро ће спавати дуже... Већ од првих речи, смрачило се Мариjани. Ово je прво писмо у ком je ословљаваjу са порочном и Бога недостоjном особом. Нешто je жацнуло. Предосећа од кога може бити...
... Ви нисте жена достојна поштовтьа. Човек, који је свој живот поклонио Богу, поклекао је пред вашом похатом. Исповедио je своjе грехе и данима клечи у манастирској ћелији. Испашта страшни грех, али не успева да поврати веру у Бога. Дрзнули сте се и такли тамо где не смете. Отишао је да вас посети као свог искреног пријатеља. Ви сте искористили његову рањивост и одвели га на странпутицу. Jош једном сте доказали старо правило. Жена је зао вук опасне ћуди. Да ли сте ликовали, док сте питомо, Божије јагње гурали вратима пакла? Не молим, већ захтевам од вас да му напишете писмо. Објаснипете му истину. Поиграли сте се са њим и он за вас, не пpeдcтaвља више ништа. .. Он мора стећи свој мир,поново... Сетите се... Душа, која се испрљала телесним страстима, не може да се уздигне у царство Божије... Као што је Христос разапет за грехе наше, тако и ми треба да разапнемо наше страсти и pђaвe жеље...
У Мариjани кипи. Неки тамо, архимандрит, старешина манастира, узима себи велико право. Стићи ће Ъорђу писмо, али неће бити како je дотични црквенодостоjанственик замислио. Овога пута, бориће се како треба. Она свом Ђорђу не ускpaћyje Бога, узима га заjедно са њим. Она ниjе зли вук, већ жена кoja воли. Искрено воли. И само jедног мушкарца, од како зна за себе. Зар je то грех? Не штеди папир. Без имало срама, проси свог Ђорђа и њeгoву руку и душу, срце и тело тражи од IЬeгoBoг Бога. И нада се позитивном одговору. Ујутру, стиже у редакциjу пре свих. Данас ће написати посебну колумну. Пред све cвoje читаоце износи cвoje љубавне jаде. Од првог дана када je видела Ђорђа, преко немилосрдне осуде своjих родитеља, до писма у коме траже да се одрекне cвoje jедине љубави. Не двоуми се око поруке читаоцима: Желим ваше искрено мишљење. Које у оваквој животној причи зао вук, а ко питомо јaгњe?
Уреднику су очи избечене. Чита по трећи пут. Само шири руке, неспособан да проговори.
- Само одобрите, не морате коментарисати.
- Ризично je. Много њих ће те осуђивати.
- Ако не ризикуjем, опет ћу остати без њeгa. Jедном су га узели, више га не дам.
- Тада су били у питању твоjи родитељи.
- Сада jе у питању MOмоj живот. Moja срећа и љубав. Не боjим се.
- Ако ти не дође?
- Бар сам све покушала.
- А да сачекаш неки дан? Можда ти он одговори? Прогутаће те. Разапеће и тебе и новине.
- Баш ме брига за мене. Ако се боjиш...
Звоно телефона, зауставља Мариjану. Уредник се jaвљa, клима
главом, гледа у њу и смeje се:
- Неки Ђорђе, чека те на портирници...
Сjурила се према вратима. Заборавља на своjy колумну и да ниjе добила одобрење за њeнo обjављивање...
Уредник узима оловку. Прича je величанствена. Освоjиће читаоце, уз мале преправке. Биће то писмо неке, несрећно зaљубљене читатељке потписано инициjалима. Ићи ће уместо Мариjанине колумне. Она ће, ионако бити на меденом месецу. Дели у два наставка... Таман ће попунити рубрику, док се она не врати на посао.
ДРУГА НАГРАДА
ИВАНА НИКОВИЧ ВАЊА
ЧОВЕК СА ДАРОМ
“Добро јутро, комшија. Уживате.”
Речи. Безначајне, сувишне речи.
Гледам је у очи. Заправо ми каже:
“Патетична лудо.”
Упорно је посматрам. Скреће поглед.
Седим у својој старој фотељи. Излизаној. На неким местима поцепаној. Не уклапамо се. Штрчимо на овом негованом травњаку, испред зграде. Моја фотеља и ја.
Чекам да узорни станари зграде оду на посао. Јутарњи сати су најгори. Сакривам дрхтање тела изазвано њиховим погледима – циничним, сажаљивим, ироничним, запањеним, подсмешљивим, бесним.
Пролазе минути. Сати. До моје свести допиру поздрави. Уљудна питања. Коментари о времену.
Бесмислице без икаквог значења.
Њихове очи поздрављају ме другачије.
“Јадан човек. Архитекта. Да полуди у петој деценији живота!”
“Бедник, где му је понос? Жена га напустила због другог мушкарца, а он је чека испред зграде?”
“Судбина је то. А до пре пола године био је културан господин.”
“Лудак. Што не седи у стану него све станаре излаже срамоти?”
Гласови полако нестају. Престајем да дрхтим. Узимам грумен земље, још влажне од росе. Нокти су ми дуги. Носим исте панталоне већ шест месеци. И исту кошуљу. Не купам се.
Све ће бити другачије када се она врати, говорим себи.
Узимам сендвич из кесе. Одмотавам провидни целофан.
Изненада, осећам нечији поглед. Не видим човека у близини. Параноја, закључујем смирено. Од сутра ћу узимати слабије таблете за спавање.
У следећем тренутку срећем се са крупним, зеленим очима. Црна мачка упорно ме посматра. Мала је, не већа од моје шаке.
“Гладна сам. Хајде да поделимо сендвич.”
Осећам страх. Панику. Зар ми се управо обратила мачка? Затварам и отварам очи. Можда ми се и мачка привиђа.
Зелене очи ме продорно посматрају.
“Зашто се плашиш? Говор очију људи много је теже разумети него говор животиња, јер ми не користимо речи које само заваравају. Него, шта си одлучио? Мислим, у вези сендвича.”
Стављам је у крило. Дробим хлеб у шаци. Да лакше једе.
Облизује се. Задовољно ме посматра.
“Видим књигу у кеси. Шта читаш?”
“Исповест лудака од Стриндберга” Одговарам.
Протеже се, лењо.
“Не мораш да говориш гласно. Људи ће мислити да си луд. Само ме посматрај и разумећу те.”
Смејем се.
“Већ мисле. И вероватно су у праву.”
“Много сте чудни, ви, људи. Када сам била непослушна, мама ме је плашила причом о човеку који ће ме пронаћи и однети.”
“Где ти је сада мама?”
“Нестала је пре пар дана. Мислим да је однео човек.”
“Зар се не плашиш мене?” Испитивачки је посматрам.
“Не. Објаснићу ти зашто.Мама ми је причала да је понашање људи нелогично. Храните животиње. Једете нас. Помажете нам да дођемо на свет. Ловите нас из забаве. Наше главе украшавају зидове ваших кућа. Када вам све досади, почнете међусобно да се убијате. Понекад и сами себе убијете.”
Фиксира ме погледом.
“Ипак, нисам заборавила њене приче о ретким, јединственим људима. Они имају посебан дар да разумеју говор животиња. Тај дар се тешко стиче, јер је прво неопходно разумети говор људских очију. И одбацити значај вербалне комуникације. У мом свету, ти ниси обичан, чудан човек. Ти си Човек са даром.”
Желим да је још питам нешто. Али, она већ спава. Чекам да се пробуди. Пролазе сати. Не смета ми. Навикао сам да чекам.
На небу се појављу прве звезде.
Отвара очи. Пита ме:
“Зашто седиш на фотељи испред зграде?”
“Чекам жену.”
“Где је отишла?”
“Не знам.”
“Зашто се отишла?”
“Не знам.”
“Засто је чекаш?”
“Не знам.”
“Ти си Човек са даром. Размисли.”
Скаче из мог крила и нестаје.
Узимам фотељу и одлазим у стан.
“Ти си Човек са даром. Размисли.” Понављам себи.
Пролази поноћ. Не узимам таблете за спавање. Размишљам.
Дочекујем зору. Презнојавам се. Очни капци ми постају црвени. Не узимам таблете за смирење. Размишљам.
У подне схватам да нисам изашао у башту, испред зграде. Први пут након шест месеци.
У поноћ изненада почињем да плачем. Гласно. Урлам.
Пред зору ме прожима бес. Огроман вулкан беса. Разарајући. Разбијам њен омиљени порцелански сервис за ручавање. Скидам њене аматерске слике, које заузимају сваки делић зида. Уништавам их. Осећам се боље. Узимам црни фломастер и писем по зиду. Бес нестаје.
“Ја сам Човек са даром. Умем да читам људима мисли док их гледам у очи. Разговарам са животињама.” Понављам гласно.
Одједном не осећам ништа.
Знам одговоре на питања.
Јутро је. Узимам своју фотељу. Срећем комшиницу у приземљу.
“Добро јутро, комшија. Нисмо се видели јуче.”
Не климам главом. Не гледам је у очи. Не интересује ме шта мисли. Излазим из зграде. Корачам баштом. Голубови ме поздрављају. Долазим до контејнера. Бацам фотељу.
Испред улаза зграде чека ме црна мачка.
“Знам одговоре на твоја питања.” Кажем јој. Очима.
“Где ти је отишла жена?”
“Не интересује ме.”
“Зашто је отишла?”
“Не интересује ме.”
“Зашто је чекаш?”
“Кога? Ја не чекам никога.”
“Зашто си седео у фотељи испред зграде?”
“Желео сма да упознам право лице људи. Моја жена је годинама водила двоструки живот. Живео сам у лажима. Њене речи су ме заварале. Када је отишла, одлучио сам да посматрам људе које познајем годинама. Да откријем стварно значење изговорених речи. Схватио сам да не постоји. Али сам научио један нови језик, језик истине који је је заједнички за сва жива бића.”
Узимам је у шаку.
“Хоћеш да ми будеш пријатељ?” Питам
“Да.” Одговара кратко
“Хајдемо кући” кажем гласно. Почињемо да се смејемо.
ПОХВАЛА
ЗОРАН Б. ИВАНОВИЋ
КАФА
На бутанском горионику вода је проврела за трен. Измакох џезву и у воду сасух две препуне кашичице кафеног праха. Кафа Минас замириса као тамњан. Помешах је с врелом водом и вратих џезву на горионик. Ниво тамнобраон течности се подигну до руба. Опет измакнух, а затим поново вратих џезву. Увек сам тај поступак понављао три пута. Не знам зашто.
Донесох бакарну џезву на терасу која се отварала према улици. Док сам седао на столицу плетену од прућа спуштајући џезву на ниски сточић, брујање мотора најави пролазак аутомобила. С коловоза тик испред аутомобила залепрша јато врабаца, спашавајући се у последњем тренутку. Погледах коловоз. Био је прекривен ситним зрневљем које су врапци кљуцали.
Насух кафу у две шољице од белог порцелана. Ништа ми није било пријатније него, уз мирис тек скуване кафе, пунити и палити лулу. Ритуал који је у свежем јутру, уз дизање измаглице подсећао на радост живљења. На тацну шољице насупрот моје ставих парче ружичастог рахат-локума. Повукох први дим, ослоних ноге на ограду од терасе, а плетена столица зашкрипа под мојом тежином. У том тренутку наиђе други аутомобил. Врапци сачекаше да дође тик до њих, а онда, скоро истовремено, узлетеше као рој дебелих скакаваца. Да би живели, играли су се са смрћу.
Осетих једре груди. Додиривале су мој потиљак кроз танак слој финог текстила. Закренух главу. Осим додира осетих и њихов мирис. Из непосредне близине, уместо њених очију, угледао сам две светлоплаве мрље. Она се погну још мало, и њен дах ме позва. Кренух да је пољубим. Она помери уста у страну, и мој пољубац паде на њен образ. Затим ми понуди други. И на њега спустих усне. Када ми поново понуди први образ, и ја га пољубих, схватих да је готово. Три пољупца у образ. Љубавници су постали пријатељи.
Док је седала насупрот мене не промакоше ми њена боса стопала. Грејала су свеже плочице од црвене керамике. Нокти лакираним бојом дивље руже...
Знао сам да неће дуго трајати. Волео бих да траје још, али нисам жалио. Вредело је. Све је, укључујући и сам живот, пролазно. Од како сам спознао ту истину, нисам познавао осећај незадовољства. Постао сам мудрији. Зрелији. Јачи. Стаменији.
На улици се појави камион. Возио је брже него претходна два аутомобила. По трећи пут врапци у последњем тренутку прхнуше испред точкова. Овога пута, неки од њих су се преварили у рачуну. Висока силуета камиона не дозволи им да умакну. Њих неколико закачи ветробранско стакло. Силовито одбачен, један од несрећних врабаца, после дуге лучне путање паде на сточић испред нас и откотрља се преко његове површине. Напослетку се заустави поред њене шољице. Врапчев кљун се коначно спусти на тацну. Тик поред рахат-локума. Из кљуна измили крупна кап крви која се заустави на порцелану, треперећи. Није било непријатно гледати контраст загаситоцрвеног на белом.