|
|
|
|
|
Sanja Jović
KRUG
Iznenadno škripanje kočnica civilne Hitne pomoći na ulazu Hitne VMA ne izazva preteranu pažnju dve službenice, koje su bile usred važnog razgovora.
Opet neki trovač.
Ksenija nastavi sa pričom i u trenutku kad je ekipa projurila hodnikom ka toksikološkoj ambulanti vozeći čoveka u besvesnom stanju na kolicima. Žana ipak letimičnim pogledom obuhvati prizor. Omlitavela ruka beživotno se njihala u vazduhu.
Ovaj je gotov.
U sekundi, Žani se učini kako se jurnjava ekipe preobrazi u kretanje poput onog u filmskoj sceni gde se svi likovi i radnja prikazuju krajnje usporenim tempom a pokreti su nalik onima koje čine astronauti u svemirskim letelicama. Škripanje dotrajalih točkića protezalo se hodnikom, napajajući Žanin mozak osećajem nelagodnosti. A onda se desi nešto još čudnije. Do malo pre, beživotna ruka naglo se zgrči u pesnicu i ostade tako. Žana začudjeno nastavi da bulji u njihovom pravcu, čak i kad su nestali sa vidika. Odmahnu glavom pokušavajući da se ponovo usredsredi na Kseniju. Nije bilo svrhe da je pita da li je videla isto što i ona. Bila je okrenuta ledjima.
Premorena sam.
Prodje više od pola sata, a da niko iz ambulante ne donese papire.
''Idem da vidim šta se dešava. Trebalo bi da ga upišemo u protokol, zar ne?“, Žana pogleda u koleginicu oklevajući, u nadi da će se ona ponuditi da ode umesto nje. Medjutim, Ksenija se usredsredila na sredjivanje sadržaja svoje tašne. Ne imajući kud, laganim korakom podje ka ambulanti. Nejasno predosećanje mučilo je sve vreme.
Tamo zateče opšti haos. Soba je više podsećala na hotel usnulih gostiju, nego na bolničku prostoriju. Hotel izgubljenih duša. Jedni su bili pijani, drugi drogirani a treći i jedno i drugo. Pored svakog kreveta, stajao je stalak sa priključenom infuzijom. Pretesan prostor za konstantan priliv neraspoloženja, tuge i nesreće na jednom te istom mestu. Ovakve pacijente retko ko je tolerisao od zaposlenih. Pijanstvo kao rezultat sopstvenog kukavičluka, trovanje gotovo uvek nedovoljno unetom količinom lekova koja bi prouzrokovala smrt i narkomanija osoba koje su iz dosade trošile nemilice pare na najveći ljudski porok, mogli su izazvati samo prezir. Dovozili su ih u polusvesnom stanju, konfuzne i deformisanih izraza lica, zamazanih nekontrolisanim lučenjem sopstvene pljuvačke i prljave odeće natopljene urinom. Dozvoljavali su sebi najgori oblik ponižavanja. Pijanci, narkomani, uličari, dobar deo šljama našeg društva našao bi se na ovom mestu jednom ili čak više puta, gde bi ih lekari i tehničari oživljavali, dovodeći ih u prvobitno, kakvo – takvo, normalno stanje.
Nakon lavaže stomaka i višečasovne priključene infuzije, dolazili bi sebi još uvek ošamućeni, pitajući gde se nalaze i ša ih je snašlo. Otpustili bi ih iz ambulante, a oni bi se često ponašali kao da se ništa strašno nije dogodilo. Teško skoncentrisani, neuskladjenih pokreta, pokušavali bi da se što normalnijeg koraka udalje. Neko bi čak izašao ponosno uzdignute glave, uvredjen zbog neprijatnosti koja mu se dogodila i neljubaznosti nervoznog medicinskog osoblja. Pojedini bi savesno istresali prašinu sa sebe, prikupljajući ofucanu odeću, uzalud tragajući za pokidanim dugmadima. A onda bi se mnogi vratili nakon samo nekoliko dana u još gorem stanju nego što su bili prvi put. Život beskućnika neumoljivo im se smešio.
Ali, često bi se tu našle i osobe iz javnog života. Šta bi rekli njihovi obožavaoci kada bi saznali istinu o njima? U našem društvu, najčeć}e se osudjuje način života mladih. Njihova muzika je predmet kritike starije generacije, gnušanja i sablažnjavanja, loš uticaj na maloletnike itd. Medjutim, u ovoj ambulanti su upravo česti gosti takozvane „ozbiljne“ ličnosti iz turbo folk sveta. Sve same persone u zrelim godinama koje bi trebalo nečem da nauče buduće mlade generacije. Oni su prava poslastica za zbijanje šala na njihov račun. Pocepane skupocene šljokičaste čarape, suknjice u fronclama i izgužvane bluzice tri broja manje ispod kojih bi štrčali brushalteri ispunjeni raznim pomagalima kako bi grudi izgledale što veće. Takve labilne osoba sumnjivog morala svakodnevno vidjamo na malim ekranima i zatupljeno upijamo njihove „mudre“ izjave. Oni su vajan uzor našeg „kulturnog“ društva.
Ali, bilo je i onih retkih koje zaista teška nevolja naterala da pribegnu ovakvom načinu oslobadjanja od tereta. Tim nesrećnicima je bila dobro poznata potrebna količina tableta za odlazak sa ovog sveta. Samo jedan pogled na ovo ukočeno beživotno telo koje su malo pre dovezli, bio je dovoljan da Žana nasluti da mu nema spasa. Bojan, tihi mladić, koji je od skora zaposlen na toksikološkom odeljenju, užurbano mu pruža pomoć, pokušavajući da mu uradi lavažu. U prostoriji pored, doktorka sedi za stolom. Kuca istoriju bolesti za njegov prijem u bolnicu.
„Gde su mu papiri i knjižica?“, upita Žana.
„Doktorka, pa on je prestao da diše!“
„Kako? Bojane, brzo daj ampulu!“
Žana htede da se vrati iz ambulante, kako ne bi smetala.
„Molim vas, zovite reanimaciju!“
Nešto je štrecnu.
Jel' to ona meni kaže?
Trenutak neodlučnosti, dug čitavu večnost, zaglavljen, poput mehanizma u satu, nemoćno lebdi u vazduhu, potirući prošle i buduće sekunde.
„Ali molim vas, brzo...“
Žana se trže postidjena. Crvenih obraza požuri ka stolu na kome se nalazio telefon. Misli se uskomešaše. Drhtavom rukom okreće brojčanik. Prsti oznojeni počeše da se lepe.
Svašta! Sad je zauzeto. Gde je interfon... nema ga. Kakva je ovo ambulanta, nema interfona? Bože, šta sad da radim? ...Vidi! Zvoni, a niko se ne javlja.
Zastade zbunjena, bez ideje šta dalje da preduzme. Telefonska slušalica visi u hladnoj, obamrloj ruci. Žari je...
„Jeste li ih dobili?“, trže je doktorkin glas, „Kad ih dobijete, do|ite molim vas da nam pomognete.“
Žana se naježi. Nemo preklinjući da se ovaj put neko javi, ponovo okrete broj. Konačno! Sa druge strane linije začu se pomalo otegnut ženski glas.
„Šok soba, izvolite?“
„Molim vas... dodjite, imamo reanimaciju!“, zamalo da spusti slušalicu, „Mislim dodjite u toksikološku ambulantu Hitne pomoći!“
Glupačo, razmišljaj malo. Kao da ti je prvi put.
Umesto olakšanja, Žana se još više smrači i teškog koraka pridje doktorki i Bojanu. Primeti kako je bolesnikovo lice poprimilo žuto – modru boju. Bez objašnjenja u njenim rukama se nadje balon. Za njega je prikačena cevka koju su snažnim pokretom zavukli u ukočena usta već polumrtvog čoveka. Žana se zbuni. Srce joj preskoči nekoliko otkucaja i zastade negde u grlu poput knedle.
„Ali, ... ja ne znam šta ću sa ovim?“, pocrvene postidjena.
Bojan joj odgovori smirenim, ohrabrujućim glasom.
„Ništa se ne sekiraj. Posle svakog doktorkinog pritiska na grudi, ti dva puta jako stisni balon. Na taj način mu veštački ubacuješ kiseonik.“
„Razumem...“, prošaputa predano.
Sad oseti svoje srce kako je kao zgvrčen sasušen plod neprijatno žulja u grudima. Ruke se sve primetnije znoje od dodira gumenog plavog balona. Naspram te nepodnošljive lepljive topline, u sebi oseća smrznut splet razgranatih žila. Bila je ubedjena da joj krvotok teče u pogrešnom pravcu. Pulsira unatrag praveći haos u telu.
Gospode dragi ... otkud ja u ovom filmu. I zašto baš meni pogrešna uloga? Nije mu sudjeno da preživi, čim mene Bog posla da mu priteknem u pomoć.
Žana, nesvesna da bez obzira na ono što joj se dešava u glavi, kao robot, mehanički radi onako kako su joj objasnili pritiskajući balon hipnotisanog pogleda prilepljenog za doktorkine ruke koje su bez obzira na krhkost odlučno pritiskale beživotne grudi. Jedan, dva, pauza, jedan, dva, pauza. Ruke utrnule i umorne. Odustala bi, ali se ne usudjuje. Bojan ćuti, doktorka ćuti. Žana nesvesno pogleda samrtnikove modre noge. Na petama vidni tragovi hrapavih pukotina. Čitave brazde. Nokti nesredjeni i povijeni.
Da li je ikada koristio kremu za telo? Bože, o čemu ja razmišljam?
Iznenada primeti da mu se stomak podiže i spušta.
Hej, oživeo je! ... E jesam čudo. Stomak radi mehanički pod pritiskom.
Širom otvorene oči sijaju, kao da su oživele. Na bledom obrazu, jedna suza skliznu ostavljajući vlažan trag po ivici usne. Naspram tog vlažnog traga, titrao je blag osmeh na licu, ili je to možda grč.
Ovaj čovek se predao. Dalje je sve uzaludno. Ne želi da se vrati. Našao je svoj mir.
Iz razmišjanja je trže ulazak ekipe za reanimaciju. Sam pogled na zelene uniforme delovao je umirujuće. Istovremeno, kao po komandi, i doktorka i Bojan se skloniše u stranu, prepuštajući im oživljavanje pacijenta. Jedino Žana nastavi sa grčevitim stiskanjem balona, u nedoumici da li treba da se skloni.
Hoće li mi neko nešto reći?
Kao da su čuli njene misli, jedan od doktora je upozori.
„Samo vi nastavite da pumpate! Ne prekidajte!“
Razum dostiže tačku ključanja. Zamalo da vrisne.
„Ja sam samo administrator!!! Ja ne znam da reanimiram.“
“Nije valjda? Ko bi rekao, jer baš radite sve onako kako treba. Samo tako.”
Zbija li šalu sa mnom?
Nastavi grozničavo da stiska balon, ovoga puta potpuno odsutna duhom, zaboravljajući na sebe, na lekare, na mrtvog čoveka odmah tu. Znoj kaplje sa čela, golica joj lice, izaziva nesnosan svrab. Očajnički je želela da se počeše, grizući usne. Od umora, pred očima joj se maglilol
“Dosta. Zapišite vreme smrti: 17,20h.”
Žana istog časa prestade. Samo to je i čekala da čuje. Utrnule ruke klonuše pored tela. Nisu bile njene. Ne primećuje da stoji kao kip. Bojan je blago pomeri u stranu. Hteo je da telo prekrije čaršavom. Shvati da više nije potrebna. Potpuno ravnodušna, napusti ambulantu.
„Ooo, šta bi sa tobom? Kao da si u zemlju propala. Nema te već sat vremena. ”
Žana pogleda Kseniju tupo. Šta bi mogla da joj odgovori?
U tom, ekipa reanimacije, prodje pored šaltera. Neko joj mahnu.
“Hvala na saradnji.”
“Hvala ...na čemu?”, promrmlja za sebe.
Sutradan , Žana stiže na posao u trenutku kada je pred šalterom stajala jedna mlada žena a pored nje dečak. Dečakov ozbiljan profil joj privuče pažnju. Bio je suviše mali za takav izraz lica. Nije ispuštao ruku svoje majke. Žana zastade. Imao je savršeno okruglu glavicu, sa pravom vojničkom figurom. Kao marinac. Vratić jedva da se video, zavulen u kragnu. Na njemu je sve izgledalo prelepo. Dzemperić i te pantalonice, kao da pred njom stoji simpatični mali čovečuljak. Žana pridje još bliže, ne skidajući pogled sa njega. Dečak oseti da ga neko posmatra. Sasvim lagano, okrete glavu preko levog ramena i susrete se sa njenim pogledom. Žana se lecnu. Te oči. Podsetiše je na nekog.
“Zdravo. Ja sam Žana. Kako se ti zoveš?”
Dečak je ćutao. A onda, jedva primetno, napravi grimasu koja je trebalo da liči na osmeh. Odmeri je od glave do pete, analizirajući svaki detalj njene figure.
Znam taj osmeh od nekud...
Ne razmišljajući da li će izazvati neslaganje majke ili samog dečaka, tek, unese mu se u lice.
''Ko si ti?''
Iznenada, Hitna i sve u njoj postade zbrisani prostor koji se vrtoglavom brzinom vrteo u krug. Žana ničeg drugog nije bila svesna, do malog dečaka koji se još uvek držao za majčinu ruku, modro ljubičaste boje. Iako je ne dodirnu, Žana nasluti kako iz nje izbija jeziva hladnoća.
“Ja sam Darko Ognjenović.”
Kada ču ime, istog časa se priseti jučerašnjeg dogadjaja. Shvati na koga joj dečak liči, a što je bilo još čudnije, imao je isto ime i prezime. Zagrcnu se od uzbudjenja. Htede da uzmakne u nazad, ali dečak je uhvati za ruku. Poprimi izraz odraslog čoveka sa neobično upadljivim sjajem u očima. Glas mu dubok i ozbiljan.
“Hvala ti. Bila si prava osoba u trenutku kada sam se opraštao od ovog sveta. Bila si...bila si uteha.''
Žana ne trepnu. Uzdrža se od krika. Dečak se još jednom toplo nasmeši i okrete. Sve je izgledalo isto kao malo pre. Ljudi su užurbano prolazili, obuzeti svojim problemima. Majka se već uveliko udaljavala sa detetom niz hodnik. Koračao je sitnim ali ubrzanim koracima, trudeći se da ne zaostaje za majkom. Njenu ruku ni jednog trena ne ispusti.
Žana ostade još neko vreme na istom mestu, nesvesno stežući svoju torbu. Oseti olakšanje u grudima. Ovaj susret shvati kao utehu poslatu od Boga. Bila mu je zahvalna zbog nje.