|
|
ГОРДАНА ЋУЛИБРК
ВУЧИЦА
''Човек је тајна коју треба одгонетнути
и ако будеш читавог живота одгонетао
немој рећи да си узалуд губио време.
Бавим се том тајном јер желим да будем
Човек.''
Ф.М.Достојевски
1
Седим у кухињи. Испијам пету кафу. Кафом у овом поднебљу све почиње и завршава се. Држим се за шољицу загледана у ништа као токсикоман. Кухиња је обична. Седам је увече... Размишљам...
Отицање живота из крвних жила из минута у минут... Мерим време по откуцајима срца и моћ преживљавања и остварења кроз себе. Дубина самоће плаши и најхрабрије људе. Да побегнемо мало од себе селимо се у друге, мислећи да је њихова настамба мање страшна.
Родитељи су ми дали име Вучица и већ ми именом означили пут. Некада се питам да ли је име знак који ме прати, а прати ме неуморно свуда и на сваком месту.
Трагач сам по сопственом духу и души. Све је у нама самима, само ми смо одговорни шта ће бити с` нама, и у ком правцу ћемо се упутити. Полако тонем, понирем у своје биће и налазим значење свог и туђег живота, загледана у саму нит живљења. Плетиво живота се пара на једној страни, а на другој почиње да плете. Удишем нови дан као новорођенче, да бих на крају дана схватила да сам старица. Рађање и умирање у истом дану... Цео живот је један дан.
Човек крцка своје постојање по тачно одређеној шеми. Споро се вуче кроз лавиринте живота стварајући привид вечности, а дубоко знајући да је она неизвесна. Он упорно копа по ходницима све у круг, од рођења до смрти и не жури да спозна, јер рођењем зна васколику истину али се претвара да не зна и игра се наставља до бесконачности.
Чим сам се родила стала сам у колону реда за смрт. Огрлица око мог врата је од перли мојих земаљских дана. Сваки дан се круни и по једна испада. Када потрошим све своје перле огрлица ће нестати и ја са њом...
Време је за нову кафу. Још једно вече у низу које надолази као плима. Одлазим тромо у собу с` горчином у устима.
2
Тренутак када се будим и укорачујем у стварност ми је болан и мучан. Дуго по сазнању да улазим у свет реалности одлажем макар физичко устајање и још читав сат нећу да прихватим да сам будна. Време у коме сам мало тамо, мало овде, до те мере раздражи мој нервни систем да ускачем у животни вртлог рањива и у грозници. Често мислим да се до сада, а и сада нисам потпуно пробудила. То објашњава мој необичан став према животу и шта све чека овакву особу међу људима.
Свакодневно се разбијам у ситне комаде да бих се у току истог дана мукотрпно састављала. Разградња и изградња у истом дану, у истом сату, истом минуту... Ту нема шта да се почиње, све је завршено пре почетка.
Палим цигарету да потврдим своје постојање.
Ситнице су те које држе човека на окупу. Некада лакше пребродимо велике губитке него ситне. Велики губитак је изван нашег домашаја. Мали губитак је поразан и дубоко нас понижава, јер нисмо могли утицати на неку такорећи безвредну ствар. Потучени смо на пољу где можемо деловати. Немоћ је извор свеколиких зала у нама и око нас.
Празно је све одавно. Сви сокови из мене су исцеђени, сви доживљаји иживљени. Сада стојим загледана у ништа, ничем се не надам и ништа неће ни бити. Када бих сада у потпуности признала своју немоћ морала бих да умрем.
Ухваћена сам у клопку живота. Депресија прати моју хармонију. Сва сам трептај и лудило чисто. Све нормалности су исте, а свако лудило различито, зато људи са лудилом тешко проналазе сродне душе јер нема два идентична лудила.
Једанаест и тридесет је... Гледам у башту. Магнолија крај мог прозора је процветала и озарила ме лепотом.
3
Слушам озбиљну музику. Подне је. Пијем кафу и упорно трагам за собом. Испуњена сам божанском музиком Клода Дебисија (Три ноктурна: Облаци, Празници и Сирене).
Данас сам узела јаку дозу средстава за смирење, читала сам дечију поезију. Креативност је игра, што значи да је детињство уметност и наука чиста.
Спремна сам да направим низ лудости. У лебдећој сам форми. Згуснула сам животне сокове. Полетела бих. Тесно ми је у сопственој кожи. Увек је тако било, само не могу да идентификујем шта је то што хоће да изађе из мене. Сви страхови и потиснута теаговања крче себи пут. Не смем изаћи из себе јер ту је једнакост – лудило. Била сам принуђена да све сабијем у подсвест да не бих непрекидно вриштала. Својим црним талогом могла бих држати држати цео свет у мраку, бар десет дана. Зазидана сам у саму себе. Рефлексије и игре огледала су болне и замућују праву слику. Видим себе као огромну крваву рану коју сваке вечери лижем као пас. Коцкице есенције живљења непрекидно прикупљам и слажем.
Свакодневно из свог сутерена имам прилику да слушам лавеж добермана и теријера. Њихову борбу за територију. Гледам кроз прозор. Видим оца и кћер. Иду једно за другим одајући утисак да им је хладно. Напољу је топао дан.
Стално траћим своје и туђе време. У томе сам постигла савршенство. Често чиним наизглед бесмислене напоре и показујем претерану доследност, иако врло добро знам да све то не води ничему. Увек се надам да ће бесмисао у једном моменту прерасти у савршени смисао. Напор и свеколика мука увек нешто рађају.
Мени није досадно, напротив мени је тескобно. Осећам у себи огромну енергију која жели да се ослободи. Ковитлају се у мени безбројни пориви и жеље. Сумња свеприсутна разграђује започету мисао. Мисао је као чиста светлост. Никада се не понавља већ бљесне и угасне. Озари ме изнутра и заслепи.
Папир треба добро натопити јаким мислима.
4
Сутон је. Препознајем своје стопе. Увлачим се у змијску кошуљицу свог неповрата. Сањам. Стојим уплашена. Загледана у себе. Опчињена. Вичем у празно. Јека, бол, сан, чежња, суноврат... Стојим. Замишљена. Знам да постојим у времену и простору. Тражим своје просторе. Уроњена у време. Гуши ме глиб. Блато у очима. Усне зидају непостојеће мостове. Клизи ми време кроз прсте и нестаје. Троши се замишљено постојање. Данас ћу бити у себи.
5
Вече је. Круг се затвара. Тражи ме тихо. Одазваћу се на шумове изгубљених нада. Вратићу се нечујно. Следи ме. Отворићу се за тебе. Пази. Ухвати дрхтај мојих мисли. Реши загонетку ћутећи. Пажљиво додирни своје мисли и дај ми да осетим њихов звук. Сви амбиси су створени да завирим у њих.
6
Када напустим све плешћу живот од снова.