|
|
ЉУБОМИР ВУЈОВИЋ
ЗАТОН
С времена на време саставе се сва четири годишња доба у једном дану. Хоће живот да преваре. Закувају Казаном валови демона, зашкрипе шуме, небо се реком стопи, бесмртни духови покојника излазе из подземног света. Дешавало се обично крајем априла, све док људи не саградише бране. Отад се изгуби сваки ред, разливима Дунава чуда посташе свакодневна...
Чедином верандом свет протиче. Бродови пролазе, тегљачи брекћу, сунце таласима плови. Реком зарањају звезде, јутра цватом свићу. Осликаним зидом шеварје дише. Теку заустављени дани вилиних коњица, лабудова белих. Све је записао бојама топлим чекајући снегови да окопне. Сом да се дигне...
Заогрнут ћебетом, преко дебелог вуненог џемпера и два пара навучених панталона, налактио се над отвореном књигом. Од поднева не окрену страницу. Непомичан, у заветрини трема, седи загледан у сива поља румунска. Кишом замућена. Ослушкује добовање ледених капљи, фијуке Карпата. Полако, као из сна да се буди, бридом шаке одсутно превуче преко стола. Прикупивши две три мрвице са шарене мушеме баци их на шљунак. Расквашене, несташе нетрагом. Отре руком о руку и отхукну дугачко. Ни врапци не слећу у ово погано време.
Осећао да га посматра. Фиксира. Не померивши искоси очима. На малој полици расуто десетак римских новчића. Истањеног лика и наличја. Искрзани делићи моћне империје…мислили вечне. Сапраних радости и плача древног. Изнад њих лобања. Права. Људска...Откако је донесе дани му се изменише. Престао да слика, постајао све замишљенији, тонуо у давнине слутећи што схватао није... његов затон недођије испуни се тешким промишљањима смисла постојања. Опирао се мислима безуспешно бежећи а она га омађијаног увлачила, голицала знатижељу неким чудним неспокојем мистике, просто нагонила да откривајући њену прошлост и самог себе проверава и разоткрива. Враћало се некоћ прочитано, отварала времена, склапале коцкице мозаика. Уморан, одлута погледом низ узбуркану воду...
Закрвављених очију, погнут, мамуран од непроспаване ноћи, Мaрко Антониус Септимус гацао је кроз врбак. Под стопалом му склизну потплата сандале и тек тад примети да му је друга нога боса. Штрецну од помисли да би на змију могао нагазити. Тетурајући несигурно, мерећи корак по корак, одржавао је равнотежу опрезно пипајући дно. Пулсирало му у слепоочницама, мутило главом, бучало, као да су добоши добовали. Зачу пијано дозивање Квинтусово. Подиже поглед и намах се занесе. Посрнувши искорачи, замлатара рукама, ухвати надвијену грану и некако оста на ногама. Преварила га мирна вода одбљесцима, учини му се као да ће га понети. Развуче лице у осмех удахнувши да се одазове ал треном уозбиљи и оћута. Шта даље, куда…шта му је чинити…Сагну и намрштен умочи руке до лаката. Први пут оћута зебњу, он који за страх није знао. Загледа настале кругове пратећи како се шире…губе, утапајући масом реке нестају. Као живот одлазе. Пролазе. Тако је суђено…ваљда...Разгрну воду надланицама, бесно заграби и запљусну лицем. Понови још једном и сачека да се умири. Горња Мезија. Двадесет година у легији. Глатком површином угибала се глава, кривила поднадула, зачекињала…
Не окренувши се напипа мали транзистор иза леђа и притисну типку. Глас да чује. Поранио неки минут испред знака гонга. Одавно већ Чеда не гледа на сат. Осећа време. Разли се топао женски алт. А киша лије...
Однесе га у Sandheiderstrasse, на прозор оронуле зграде, изнад једине крошње мале безличне улице. Тмурна беше та задња јесен, суморна, откад је први лист кестена зажутео сунце се није појавило. Бледуњаве упаљене сијалице пратиле га кад крене у књиговезницу, мраком трептале кад заврши посао. Недељом, искључујући будилник пуштао дан да га пробуди, устајао у подне а небо као скрамом прекривено…сиви. Без сјаја, без птица. Битишући полутамом стварности није имао за шта да се ухвати у прошлости а будућност прекривале магле тешке. У скученој собици бежао је Чеда у књиге, развлачећи дане Пруста, тескобе ноћи делећи са Камијем и Достојевским, читао не знајући ни шта је прочитао ни зашто чита, отуђен и од наде и од жеља борао се исцеђен, бивајући сам себи све црњи и црњи...
Биће већ трећи дан како се опијају. Не прија му вино, ненавикао чини му се сву жуч је исповратио. Ионако мршав скроз је убледео. Од последње смотре, затечен данима које је годинама чекао а одједном неодлучан шта ће даље, скоро и да не једе. Смочи тек нешто мало хлеба и сира. Двадесет година гвоздене дисциплине, вежбања, стражарења, варвара. И победа. На руци armilae* за посебне заслуге, око врата torquas*, ожиљак на образу, поломљена лева рука у лакту (још увек заболи, некако погрешно срасла, али штит добро држи), corona muralis* и златан прстен centurion priora* седме кохорте четврте Флавијске “срећне” легије. А прекосутра… штап од винове лозе primpili primipilares-а*...или...honesta missio*…
Тешко се привикавао на Горњу Мезију, дуго времена му требало (не прихвативши је никад потпуно), а сад неспреман за промене и не знајући куда би као да без ње не може. Пре пар година надомак Рима срце му јаче закуца нестрпљивом радошћу приближавања родног града. Не зна шта је очекивао но убрзо, утопивши се у вреви, изгбуљен, не сналазећи се у гужви, осети да ту не припада. Код брата ни не сврати…кућа у којој је детињство провео као да се смањила, оронула и запуштена изазва тугу. Схвати да га за тај град ништа више не везује. Навикао на ред и уважавање једва дочека повратак у castra Singiduno* и своју четврту легију. Од седамнаесте године ту је војниковао. Тек лане, по десетковању Клаудијеве легије, наредише да са центуријом пређе у Viminacijum*. Прену га бука и Квинтусов кикот. Његов optiones* горостасног раста (потпуно различити сродили се као браћа) месецима га наговара да затраже отпуст и саграде терму у Singidunumu. Крену да изађе из воде кад покрај свога лика угледа одраз младе варваркиње. Да л се смешила ил се вода мрешкала…
Још као младић, гомилајући жеље, отиснуо се Чеда Европом. Као у романтичним филмовима понео десетак књига да не заборави матерњи језик и грумен земље. Рачунао да се заувек опростио од куће. Касније, чим је нешто стекао, долазио на одмор сваке године у другом аутомобилу, банчио чашћавајући друштво по кафанама. Давао целог себе и одлазио. Односио непроспаване ноћи, проводе и песму. Две деценије истопив у ''нигдини'' враћао се у градић све чешће али сваки пут некако безвољнији. Што је више зарађивао задовољства све мање имао. Затварајући се у себе, преста да лумпује, чак му и виђања посташе мрска. Одродивши се од свега и сваког, не разназавајући да ли воли кад долази или кад одлази, препун неког унутрашњег плача усамљености, не знајући шта га то тишти додавао гас и јурио, просто бежао. Бесмисао се измешала, место га није држало, промицале границе, све више замарала вожња. Враћајући се пре три године а да није ни стигао где је кренуо застаде на путу и сиђе на обалу Дунава. Пробијао се кроз високи коров, обилазио зидове бршљаном заплетених грана, све према реци и на крају изби у мали пешчани затон. Сети се како га отац на пецања водио, колико је срећан био. Седе, мисли да среди, сунце је лагано низ матицу тонуло западајући низводно према кривини (чудио се, река је текла на исток), беовице су прштале, тишаком је живот текао и кад се тама спустила. Ту га и прве звезде затекоше. Донесе ћебе из аутомобила и заноћи. На распростртим гранчицама загледан у небеско пространство дуго је ослушкивао тајновите шумове, цоктање, мрмољање реке. Око поноћи прену га пљускање, тако снажно да га одрастао човек није могао изазвати. Топлом ноћи месечине сомови се дигли, витлајући површином у налетима ловили. Зором а да ока није склопио (нешто због свежине а више што осети да је на прагу велике одлуке) сачека да се раздани и настави пут. Недуго затим довукао је камп приколицу на обалу, продао ауто и настанио се баш као да је одувек ту и био. Сам бог ће знати шта је то пукло у њему, о чему је размишљао док је погледом плутао, шта се годинама таложило душом. Нико не зна коју је тајну собом донео. Кажу, Дунаву је шапнуо и низ мутну воду пустио…
У касно пролећно поподне, док су обилазили страже низ војни пут према утврђењу великог Трајановог моста, извијуга поскок (беше огроман, као рука дебео) и уплаши коња. Овај се пропе и збаци јахача. У паду Марко Септимус удари главом о оштру избочину камену и изгуби свест (отад се сваки пут трзне кад види гују не пропуштајући да је убије). Свог окрвављеног и угруваног Квинтус га снесе до обале да заноће.
Познавали су добро то место, долазише ту и раније, с пролећа у плићак прилазили сомови (као немани дугачки по три четири метра) замећући пир, водом би кључало. У почетку гађали их копљима са обале ал само мање би успевали и да улове, касније везивали pilum* танким канапом за руку. Све док један стокилаш не одвуче неког несрећног новајлију у дубине.
Обузе их срџба кад угледаше плетару. У њиховој ували. Из ражаном сламом прекривеног коља извијао танак стубић дима. Хрупише унутра, око огњишта поскака неколико жена са нејачи, старац и омалени младић. Замануше мачевима али их Марко дигнув руку задржа и тад...у полумраку спази младу варваркињу. Такве красоте до тад никад и нигде није видео. Ухвати јој преплашен поглед, успео и да се осмехне упркос боловима и отад је у себи носи. Ноћ је, ни сам не зна како, претурио преко главе губећи свест повремено. Памти и кад кретоше, река сјајем преливена, узводно се сунце подизало (потпуно збуњујуће), ал њу не виде. Не заборављајући је, мада Карпима није веровати, чврсто је одлучио да се врати по лепотицу.
Брујало је селом да се неки страшни човек населио. Непричљив, погледа хладног као сечиво, ко зна шта је светом чинио (пуно је данас таквих изгубљеника) па добегао овде да се сакрије. А Чеда се ни трудио није да их разувери. Долазио у сеоску продавницу, сваки четврти дан отприлике, хлеба да купи и ситне потрепштине. На стари бицикл товарио гајбу киселе воде. Ћутао безизразно не обазирући се на приче. Облетали око њега речима, све као наводећи га, а он не проговара. Тек кадшто севне сивим вучјим очима, бљецне нестрпљењем и намах би присутни мењали тему. Откравио би тек ако аласи наиђу, заподевајући разговор, као да се разликују од осталих сељана. Чим би изашао из радње, још ни замакао не би, завртели би главама неповерљиво и не знајући где да га сврстају кретали у нагађања. Свашта им падало на памет (па ко би од њих нормалан да је пун пара сишао на реку у недођију да живи сам самцит) и на крају сложише се да су само два могућа узрока. Смрт или љубав несретна. Нема шта друго, од то двоје једно јесте. Временом, прихватише га као чудака (оста му надимак легионар), помало зазирући навикоше се...ал помоћ од њега нико никад ни у чему не затражи.
Опрезно, потискујући жељу што пре да је види, не силазећи са коња пратио је знаке покрај пута. Иза старог цера препозна камен на који је пао, скрену лево према рогозима и осети мекоћу под копитама. Прхнуше дивље патке, залепеташе крилима и све се умири. Распростре тишина. Полегав уз врат ознојеног дората провлачио се испод ниских крошњи. Утањао у мирис влажног лишћа. Одоцнело лето још се држало топлим данима не дајући јесени да са планина сиђе. На пешчару, таласи однели трагове, само бело перо галебово остало забодено као неки знак. Високо на небу кликну орао. Зазеленела вода, бистра, лелујала витицама струје уз обалу, свежином преливајући мамила.
Наврле слике…Крајем маја кад се сом у дубине повлачио и тек понекад у лимане залазио, кренуше барком низводно све до затона. Са пристаништа Viminacijuma Квинтус одгурну дугом чакљом чамац натоварен алатом и опремом, у подне прођоше Pinkum и стигоше таман пре ноћи да подигну бивак. Велике удице кованице (још исте ноћи испробаше качећи их преко путила на гибач) показаше се одличним. Закорачивши у зачарани свет реке, откривајући тајне вирова и брзака, тих десет дана одмора пружи им осећај задовољства какав ни у лововима не спознаше довек их везујући страшћу за реку и риболов. Ни Квинтусу то никад не рече, ал отад се у снове уљуљкивао маштајући да по отпусту из легије сагради летњиковац у пустом затону.
Да, то је то… баш то. Овде жели да живи, сомове да лови…Као да је тешко бреме са плећа стровалио забаци тогу и просто са олакшањем сјаха. Држећи левом руком узде десну положи на дршку кратког мача. Са угланцаним оклопом на грудима и посребреном перјаницом на металном шлему уливао је дивљење и страх. За разлику од Рима у Мезији је био Неко. Учини му се, нешто се помери са десне стране, као да сенка промаче. Одједном пресече га силан бол, поче да пада, пропада, коњ зањишта пропињући се, изнад главе урликало му искежено лице, ширио се задах крњих зуба, густа лепљива течност пунила му уста, велике рибе пловиле су плићаком као лађе, осмехивале се прелепе очи младе варваркиње (сад се сети, на Dianu га подсећа) и намах спозна чудну благост, врати се неупамћено... Ad patres*... Деветог дана будило се ведро јутро. Ужурбаност у атријуму кренула пре сванућа. Робови одавно беху на ногама. Спремала се светковина. Мермерни под пресијавајући цаклио, из свечане собе мотриле слике отаца, перистил испрскан и пометен снопом сувог прућа блистао. Све је било спремно за велики дан. Marco Antonius Septimius добиће име. У здрављу и на понос да га носи. Славом царевине проноси...
Раскрчио Чеда око приколице таман колико је најнеопходније, ниједно дрво посекао није, што мање присуства људског да се осећа, одржавајући све чистим и уредним. Попут духа пролазио приобаљем, опажајући где је фазанка јаја снела, где је лога лисичија, ништа му промицало није. Заокупљен новим животом, васцелим даном неуморан и упоран какав је био, крстарио реком у гуменом чамцу (одабрао баш њега, да га за невремена сам може изнети и склонити) све док је у танчине не упозна. Задовољство га обузимало кад се уморан свали у кревет. За сваки потопљени пањ знао, памтио где је, како лежи, где су јаме а где река камен прелива. Као да је исцртану мапу корита у глави носио. Посебно добро знао где је сом. Друге рибе нису га много интересовале, само њега је волео. Обожавао. Са толико упорности га ловио да се чинило да му се због нечег свети. Пуштао је оне ситне, на запрепашћење аласа, све до четири кила није их ни рачунао у рибу.
Настаде пометња, вриска и дозивање. Дечурлија се трком сакупи, зграбише оне најмање па утекоше кроз шипраг према разливима. Бежали све док кроз трску и локвање не зађоше педесетак метара у дубину треће баре. Ту се искупише око старог громом располућеног дебла и у води шћућурише. Ни са једне стране нико не могаше да их види. Најмлађима притисли дланове на уста да не заплачу и потпуно се умирише. Тек тад приметише да међу њима нема младића. Не забринуше се много, другачији од њих (дошао једне ноћи препливавши Дунав) умео је о себи да се стара. Ћутке сачекаше мрак па најодважнији крену да извиди шта се дешава. Откад им пролетос бану пет легионара увек је неко на малој узвисини стражарио дајући знаке о наиласку опасности. Добро и преживеше (сва срећа те никог од мушкараца не затекоше), да се војници нису плашили оног рањеног сигурно би их побили. И овако зло им тешко починише, једину овцу испекоше, жене извукоше, читаву су ноћ оргијали, дивљали…Прође мало кад зачуше дозивање. Промрзли и мокри похиташе назад, ватру да заложе, да се осуше и огреју. На пола пута пресрете их извидник и нареди женама и деци да чекају. Одрасле поведе. Кад приђоше, забезекнути не могаху веровати очима. На чистини лежао је мртав римски центурион а покрај њега младић са копљем у руци. Преко рамена поносно мач опасао.. Варнице усхићења брзо спласнуше, букнуше страх и ужас, наста већање шта им је чинити. На крају младића протераше а мртвог легионара исте ноћи однесоше и закопаше стотинак метара изнад пута. Навалише стену и заклеше се сунцем и видом на вечну тајну.
Недалеко од приколице, испод стазице благо полегле траве, изливени Дунав (на море је подсећао, откад саградише брану и потопише многа села река се троструко прошири) однео део обале. Повелику камену громаду делом подлокану само је густо дрвеће задржало да се не обруши. Међу тамним корењем беласала се, ма више жутела, људска лобања. Покрај ње блатњави сестерцијуми. Не размишљајући много спусти се, узе новчиће и понесе на веранду. Поче да их струже, збуњен, чистио их а све размишљао откуд она тамо. На крају не издржа, врати се, па држећи је са два прста (језа га подилазила) испере муљ водом, донесе и постави на даску веранде. Испрва зазирао да је боље посмотри, из празних дупљи чинило му се смрт га вреба, осећао погледом га прати…хтеде да је баци. Временом све се измени, или се он сам као сваки иксан свико, чудним миром почела да зрачи. Дуго већ, немушто мисли размењују, разумеју се....Скиде целофан са кутије цигарета, уметну између страница и заклопи ”Римске старине".
Од клисуре прамен сунца лизну, проби где се облаци најтањи састављају, разли топлину верандом, учини му се као да је ловачки рог чуо…и сасвим јасно виде обасјану силуету легионара како на сред мирног Дунава стоји. Са истока поче снег да сипи, небо реком стапа, замрача. На веранди Чеда налакћен, на полици лобања. Ћуте. Чекају снегови да окопне...сом да се дигне…
CENTURION PRIOR* – заповедник центурије, војне јединице
VIMINACIJUM*-Костолац
CORONA MURALIS*-венац око главе за посебне заслуге
PINKUM*- Велико Градиште
OPTIONES*- заменик центуриона
ARMILLAE*- наруквица
PRIMIPILI PRIMIPILARES*- најугледнији део ветерана
AD PATRES*-ка очевима
HONESTA MISSIO*-отпуст из војне службе
PILUM* - врста копља
ARMILLAE*- наруквица
TORQUAS*- огрлица
CASTRA SINGIDUNO*- војни логор у Београду
SESTERCIJ*-бакарни новчић