|
|
СЛОБОДАН М. ЛАЗИЋ
ЖИТИЈЕ ЈЕРОМОНАХА ЗАХАРА
НАПОМЕНА ПРИРЕЂИВАЧА
Почетком 1994. године Српска академија наука и уметности (САНУ) успела је, уз помоћ владе Србије, да обезбеди потребна материјална средства за пројекат заштите и очувања, старих, средњовековних рукописа, оштећених у пожару Националне библиотеке на Обилићевом венцу 6 априла 1941. године.
Тога дана, приликом бомбардовања Београда највећи део књижног фонда је уништен. Остатак је смештен у неодговарајуће подрумске просторије Народног и Етнографског музеја, да би изградњом Националне библиотеке на Врачару, тридесет година касније, био пребачен у одговарајуће депое. Нажалост, зуб времена је учинио своје и постојала је опасност да рукописи пропадну, али, захваљујући преданом раду конзерваторске екипе, на чијем челу се налазио академик др. Милутин Лазић, посао је обављен на време.
Другу фазу рада би представљало стављање рукописа на увид јавности, након одговарајуће обраде. Планирано је да САНУ установи посебну библиотеку у којој би се објављивали сачувани текстови. Сматрамо да би она имала своје читаоце не само међу заинтересованим научницима већ и у широј јавности.
Избор рукописа који први објављујемо условили су многобројни разлози, од којих су најзначајнији следећи: релативна целовитост и контраверзност, која је стварала посебне тешкоће преводиоцима, те је било потребно израдити више упоредних превода, како би се њиховим изједначавањем дошло до завршног превода.
Анализа пергамента и мастила потврђује да је рукопис писан у XII веку после Христа, што потврђује и анализа садржаја, у коме се помиње прогон богомила и припадника старе вере (Стеван Немања 114-1200). Такође је несумњива чињеница да је рукопис писао исти човек и да нема уметака.
Место настанка рукописа, писаног на грчком језику, није могуће прецизно одредити, али се претпоставља на основу анализе текста, да је писан у неком од манастира на просторима Рашке, Зете, Метохије, Косова и Моравске долине. Изгубљени делови рукописа крију тајну порекла аутора јеромонаха Захара (Грк или Словен?) као и изворе његовог знања, које је несумњиво импозантно за време у које је живео.
Којим путевима је рукопис доспео у књижни фонд није познато, но постоји слабашна нада да ће даљи рад преводиоца то открити. Наслов рукописа дао је приређивач. Највећу недоумицу, ипак, изазива садржај, који није могуће тумачити разлозима разума. Теза о животу после живота подложна је спекулацијама и фантастичним објашњењима, и прелази у домен оностраног. У то се приређивач неће упуштати, већ то препушта компетентним критичарима и заинтересованим читаоцима.
У Београду,1.4.1994. године
I
''Он не беше видјело, него да сведочи за видјело.'' Од сва три монашка завета св. Валентина Великог, завет безусловне послушности најтеже сам подносио. И овог пута, не одолех срцу, те рекох на крају:
''- Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом. Ко ће знати све своје погрешке? Очисти ме и од тајних, и од вољних сачувај слугу својега, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршено чист од великог преступа.
Удаљио си од мене друга и пријатеља; познаници моји сакрили су се у мрак.
Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити?
Еда ли ће се у гробу приповедати милост твоја, а истина твоја у трулењу?
Еда ли ће у тами познати чудеса твоја, и правду твоју, где се све заборавља?
Неће те мртви хвалити, Господе? Нити они који сиђу онамо где се мучи.
Чудно је за ме знање твоје, високо, не могу да га докучим. И не иди на суд са слугом твојим, јер се неће оправдати пред тобом нико жив. Амин.''
У Јованове руке положих фрулу, и препоручих у мислима, његову душу Господу. Растао сам се, не могу рећи од пријатеља, јер пријатеља нисам имао, већ од човека са којим сам се најрадије дружио, најбоље разумевао, кроз звук и тишину. Убоги пастир, уз то и немак, који се са светом споразумевао фрулом и ћутањем, као да је слутио време, у коме ће се реч све слабије чути. Док ме је туга стезала, а малодушност опкољавала, завапих у мислима:
''- Господе, да ли је страдање невиних услов опстанка света, који си створио? Зашто кажњаваш оне, који не могу да згреше?''.
Јована сахранише на ивици пашњака, на месту где га је гром убио.
Закон села је јасан:
''- Погибалац, самоубица, обешењак, бесни човек кад умре, кога убије гром, ко умре некрштен, странац, Циганин, удављеник и копиле – не могу бити сахрањени на сеоском гробљу.''
Био је сам као и ја, није имао никога ко ће за њим жалити, осим мене и сеоске деце. Одрасли су га избегавали, верујем због сиктавог тона фруле, чије поруке нису разумевали, и који је одударао од уобичајеног свирања на сеоским свечаностима.
Знајући за моју наклоност према Јовану, игуман ми нареди да служим опело, и да много не дужим. То је значило да се строго придржавам прописа, да не додајем ништа и пазим шта говорим, јер ће и онако све сазнати. Нисам му био по вољи, то се очигледно видело, иако никад, ни речју ни делом, не исказах своје противљење његовим налозима. Као да је наслућивао моју тајну и мотрио на моју прикривену бунтовну природу. Наш однос се кретао од засташивања, да ће ме због непослушности најурит из манастира, до указивања на светлост вере, којој заједно служимо. Моја тумачења текстова често изазиваху подозрење, али су у манастиру преко тога прелазили, јер немаху бољег преписивача и преводиоца светих књига.
Господ ми је сведок, да ово не говори моја таштина, већ је то гола истина, и да сам умео када је то требало да држим језик за зубима, већ бих давно био синђел. Монашка браћа су ме често молила за помоћ, али ме нису признавала себи равним шта више, понекад су ме и избегавала после слободнијег тумачења светих књига, које је изазивало негодовање и одбојност. Мој положај беше утолико тежи, јер Господар беше одлучио да уништи јерес у држави. Први на удару беху богомили и следбеници Перуна, чији прогон и страдања улише страх међу верне, и спуташе све расправе о догмама вере. Малобројни, међу којима бејах и сам, наставише да трагају за истином, верујући и даље да она није само у светим књигама, и да треба да буде тек откривена.
Беше веома тешко прикрити се и одбранити од сумњи припростих монаха, више окренутих јелу и пићу но вери, чије ме лажне оптужбе скоро стадоше главе. Бејах веома млад, када ме оптужише да сам се окумио са вуковима, и само ме братска љубав и милосрђе покојног игумана Теодора, нека му Господ да рајско насеље, спаси од невоља. Запазили су, да се без страха крећем кроз шуму, и да ме звери не нападају. Слутио сам, али слутње никада јавно не изнесох, да је то стога што звери знају да им не пожелех а ни нанесох никакво зло, и не сматрах свој живот вреднијим од њиховог.
Садашњи игуман није ми био склон, па сам морао добро пазити шта говорим и чиним. Уз све то, бејах и члан тајног братства, које је трагало за истином. Не сматрасмо себе јеретицима већ божјим људима, којима је Господ дао памет да мисле, а не само да слепо верују. Да би могли веровати морамо сумњати. Трагали смо за савршеним сазнањем (гноса), оним које досеже с друге стране привида, и омогућује објашњење свих ствари и појава.
Како опасност беше велика, ретко смо се састајали и размењивали мисли, до којих смо долазили. За моју безбедност беше добро и што бејах једини члан из манастира.
После сахране, пожурих у манастир и одмах се јавих игуману. Подозриво ме погледа и без речи отпусти. Било је време пред ручак, те седох на клупу, близу зида манастирске порте.
Тада наиђоше деца.
II
Априлско сунце није благонаклоно, и као да чува своју топлину за летње дане, када пржи оранице, нагонећи забринуте ратаре да гледају у небо, у потрази за ретким облацима. Изузетно, на дан сахране, беше јако топло и пријатно, јер је у току ноћи падала киша, те се није осећала жега. Већина људи се склонила у хлад, и само су деца трчала и галамила на оближњој ливади.
Њега сам одмах запазио, ваљда зато што ми је био најближи. Ситан, мршав и блед, уска чела и скоро пљоснате главе покривене густим црним коврџама, шиљатог носа, стајао је поред групе деце, али,имао сам утисак, није учествовао у игри. Личио је на гаврана, који осматра и вреба шта ће украсти.
Све сељане и њихову децу сам добро познавао, али дечака до тада нисам видео, па претпостављам да је становао у оближњем засеоку, насељеном Циганима. Сви они имали су нешто заједничкоЧ очи прогоњене животиње, увек спремне на бекство или одбрану. Насупрот томе, његове крупне очи беху сиве и хладне, увучене у очне дупље, и без страха ме посматрале и испитивале. Чиниле су га стармалим и превише озбиљним, за његових, како сам касније сазнао, осам година. Таман кад хтедох да га ословим, он прекиде ћутање:
''- Богомил?''
Подигао је главу, очекујући од мене одговор. Промуцах само дрхтаво НЕ, налик на крик човека, кога свлаче голог и излажу руглу сеоске гомиле.
Насмеја се и рече:
''-Осатаје само гноса?! Зар не?''
Не размишљајући климнух главом, запањен чињеницом, да осмогодишњи деран открива тајну, за коју сам био убеђен, да нико у кругу од дана хода не зна, и чије откривање могу скупо платити. То су знали само одабрани, а њих је било мало, и били су заклети на ћутање. Он ми приђе и седе на клупу крај мене.
''- Ко си ти, који без зазирања забадаш нос у туђ живот?'' упитах.
''- Питаш оно што већ знаш! Гавра, а зову ме гавран. Ти си Захар, онај који верује да се тајне могу сакрити. Њих нема, јер сваки паметан човек а поготову дете, могу с лица човека прочитати његов живот. Мене се не мораш плашити, нисам стар и глуп!''
Не знам колико је времена протекло пре него што сам успео да проговорим, учинило ми се да је време стало.
''- Чекај мало Гаврило. Хоћеш да кажеш да смо ми одрасли глупи, а ви деца паметна?''
Пекла ме је та неиздржљива неподударност његовог изгледа и баратања речима, тај раскорак тела и духа тог детета и старца. Његова самоувереност ме ужасну, јер сам целог века сумњао, и сва та гомила сумњи стварала је слику, која је била моја једина извесност. Схватио сам да га морам прихватити онаквог какав јесте, а то није било лако. Пређох у напад:
''- Старост се поштује јер носи мудрост. То зна и најглупље сеоско дете.'' Смејао се дуго, од срца, церећи ми се у лице. Затим се уозбиљи:''- Касно је да неке ствари разумеш, и ја ти не замерам. Али време је и да нешто научиш. Мудрост је сестра добра а глупост зла. Младости се замера, а често се тиме и оправдава, да због незнања не уме да разликује добро од зла. То је заблуда. Ако је људска срећа врхунско добро, шта је њен основ. Човек тежи ка бесмртности, и само кроз потомство то достиже. Дакле, деца су темељ врхунског добра. Она бирају угодност а избегавају бол, изазивају добра дела и милосрђе и код најокорелијих срца, јер су привидно немоћна. Та привидна немоћ даје им моћ да утичу на поступке одраских. Шта је то, ако не мудрост. Старењем они ту способност губе, почињу да личе на старије. Само онај ко у старости успе да у себи сачува дете, остаје мудар. Старост и мудрост не иду заједно, те седа коса, сама по себи, не заслужује поштовање.''
Прекидох га:''- Како онда тумачиш пету божју заповест?''
''- Она говори о родитељима а не о старијима, како се често погрешно тумачи.''
Размишљао сам о његовим тезама. Мора да сам му деловао смуждено, јер у жељи да ме ободри и разведри рече:
''- Има наде за тебе, ниси сасвим изгубљен!''
Током разговора моја подозривост и неповерење ишчезнуше, а интересовање се повећа, јер сам ствари и појаве сагледавао туђим очима. Страх је такође нестао, не толико због новостеченог поверења, - у овим временима трагаоци за гносом су већ мртви, чим су се упустили у то – већ више због интуитивног осећања, да ми саговорник не жели зло. Након дугог времена имао сам равноправног саговорника, од кога сам могао доста научити. Његово знање било је импресивно и привидно без система. Многе ствари је једноставно знао без навођења извора, многе није хтео да ми објашњава, правдајући се мојом неукошћу или половичним знањем.
''- Знаш Захаре, ти слабо познајеш природу деце. Она се рађају с целовитим знањем, али га временом губе, јер немају помоћ у његовом одржавању. Оно што ти сада знаш и што си научио, великим делом је заблуда. Човек током целог живота учи али мало проверава научено. Знање засновано на поверењу узрок је већине наших несрећа. Стварност је у складу, али наше речи и идеје је не могу објаснити, јер нису усклађени. Истина се не може откривати само умом.Пред поплавом лажног знања скрива се у митовима, магији и религији, а а људи су препуштени својој и туђој глупости.''
Наш разговор је изгубио на жестини, и више ми ништа није сметало. Отворио сам свој ум и прихватио туђ, док смо се играли с идејама.
Сада, када се свега сетим, схватам да сам углавном ја говорио, док ме је Гаврило подстицао и повремено оспоравао моје тезе.
Поменух му да тајно преводим са армејског језика БРАВУ ОТПОРНУ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ. Тај мит ме је одувек опчињавао, јер је садржавао у себи елемент апсолутне истине, једном дате заувек. Сматрао сам да је свет у непрекидној цикличној промени, да ништа није заувек дато, и да веровање у непроменљиво и апсолутно извире из људске потребе за сигурношћу. Пропаст цивилизације и култура је само пропаст различитих форми испуњених истим садржајем. Слутио сам да веза људске душе и Апсолута одржава свет, но та промена форме је узрок тешкоћа на путу до истине, јер кад наше знање приђе стварима и појавама, оне су већ нешто друго, и тешко је у њима препознати корене претходних ствари и појава.
Гаврило се већ побринуо за шок, који ме је уздрмао:
''- БРАВА ОТПОРНА НА СВЕ КЉУЧЕВЕ постоји и налази се на вратима улаза у Доњи свет. Спречава живе да уђу и мртве да изађу. То што преводиш није мит, већ опис стварног стања.''
Нисам знао да се тако брзо могу узрујати. Скоро сам викао:
''- Слушај Гаврило, сада си претерао. Људска машта је без граница, и ако се у митовима налази зрнце истине, то не значи да су и они истинити. Већина људи, гоњена ситним жељама, спремна је на све и свашта, а најчешће на ништа и чекање на чудо. На крају завршава у фатализму. Све је сувише фантастично, да би се могло сварити.''
Пао сам у ватру када ме његов подсмешљиви поглед упозори да се морам контролисати, а знак руком да говорим тише. Затим ми хладно одврати:
''- Ти немаш невољу с варењем већ с гутањем. Тешко прихваташ нове чињенице. Што се не посаветујеш с члановима твога Братства?
Доказ за постојање БРАВЕ ОТПОРНЕ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ је постојање КЉУЧА КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ! У давној прошлости је загубљен али то не значи да није постојао и да не постоји.''
Распамећен завапих:
''- То је немогуће, они се логички искључују.''
Тада је следио завршни ударац, који ме је ућуткао:
''- Напротив, они једно друго доказују и омогућују једно другом постојање.''
Занемео, упирао сам поглед у те хладне и сиве очи, и не чух, када га другови позваше. На растанку, рече ми да ћемо се поново видети у неком другом животу, и изгуби се у гомили деце.
Гледајући га како одлази, схватих да ће ми недостајати, и да сам га заволео, иако ме је скроз излудио.
III
Остадох збуњен и тужан, процењујући вреди ли траћити живот на нешто несхватљиво и неопипљиво, и није ли боље све прекинути и бавити се нечим другим, или одмах проћи кроз врата с БРАВОМ ОТПОРНОМ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ, и разрешити тајну. Ако је мој досадашњи рад неуспешан, онда је то и мој живот. Да ли уопште постоји успешан живот, ако нам је додељена иста судбина? Како доћи до одговора, када нисам сигуран да су питања добро постављена?
Све моје недоумице разрешило је време. Године су се гомилале, као и чињенице које сам брижљиво прикупљао, у покушају да изградим нешто, што ни сопствених контура није имало.
Смрт последњег мајстора гносе затекла ме је у забитој, напуштеној цркви, скривеној у клисури између две планинске латице. По налогу игумана спасавао сам од влаге и мишева старе рукописе, заостале из ко зна којих времена. Писани неразумљивим језиком, задавали су ми доста муке са превођењем, али је са разумевањем смисла било далеко теже. Свако време давало је своја значења речима, док су оне саме остајале исте, или су се неприметно мењале. Много речи је умрло, те се само на основу целине текста могло предпоставити, шта су у своје време значиле.
Док сам слагао књиге у врећу, као из земље изникоше три братсвеника, који се после поздрава позваше на мој углед међу поклоницима гностицизма, што сам и без њих знао, и уз кратак обред уручише ми КЉУЧ КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ, као знак највећег достојанства у Братству, с напоменом, да сам слободан да с њим радим шта хоћу.
Прикрих изненађење изазвано сазнањем да такав предмет уопште постоји, и привидно незаинтересовано га осмотрих. Био је то комад дебље жице, највероватније од бакра, јер беше прекривен зеленом патином, изувијан у облику крста с дршком. У први мах, учини ми се као Константинов монограм, али сам касније у њему препознао АНК, један од симбола често употребљаваних у мисирској митологији. Не верујем да би се могао практично употребити, јер је деловао доста слабашно. Покојни мајстор није се њим бавио, био је заокупљен трагањем за каменом мудрости, и све што је било ван тога је занемаривао. Рекоше ми на крају, да су само јака ЖЕЉА И ДОБРА КОНЦЕНТРАЦИЈА ДОВОЉНИ ДА МЕ ОДВЕДУ ДО БРАВЕ, КОЈУ ЖЕЛИМ ДА ОТВОРИМ. Кључ који отвара све браве МЕ ЈЕ ИЗАБРАО ЗА СВОГ НОСИОЦА, КАО ШТО ЋЕ ПОСЛЕ МОЈЕ СМРТИ ИЗАБРАТИ ДРУГОГ.
Захвалих се на части и поверењу, за које ми није било јасно да ли представљају награду или казну, али, како у моју слободу није дирано, а титула није давала никаква посебна права, нити наметала посебне обавезе, закључих да је најбоље да све заборавим, а КЉУЧ КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ склоним на сигурно место.
Умирен, вратих се у манастир свакодневном послу. Једне вечери, седећи на клупи у манастиркој порти, и слушајући одломке мрмљања и дошаптавања монаха из кухиње, као муња ми сину помисао на разговор са Гаврилом, разговор који сам се трудио да заборавим. Схватим да у рукама држим разрешење логичког парадокса, који ме је тада толико узбудио. Копкало ме је да сазнам који је од елемената лажан, а могуће је да су то и оба. Довољно би било да уз помоћ КЉУЧА КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ пронађем БРАВУ ОТПОРНУ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ, и мистерија би била разрешена.
Одлуку сам донео сутрадан после лоше проспаване ноћи. Вагао сам све могуће последице, и својој намери нисам налазио мане, иако ме је страх од непознатог кочио.
IV
Замолих игумана да ми дозволи одсуство, како бих посетио измишљене рођаке у неком даљем селу, предпостављајући да нити је чуо за село, нити познаје његове мештане. Нисам се преварио. Како није било разлога да ми ускрати дозволу, даде је, верујем радо, јер ме неће гледати неко време. Припреме за пут трајале су кратко. Хране и воде за недељу дана, топла одећа иако беше лето, јер ноћи беху хладне, опанци од свињске коже, труд и кресиво, и то беше довољно. Ујутру рано, наредног дана, ставих врећу на леђа, КЉУЧ КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ везах изицом и обесих о врат, штап од црног глога узех у руке, и кретох за својом судбином. На обронку шуме, недалеко од манастира, изрекох бајалицу против урока:
''Два ока, два урока,
једно ватрено,
друго водено,
узе ја водено,
па зали ватрено.''
Положај звезда био је повољан за путовање, те насумице кретох првом стазом, привидно бесциљно, но убрзо открих да ме пут води ка западу, и да моје привидно лутање има смисла. У овом безводном крају наилазио сам, свако вече, на извор питке воде. Сумње у моћ КЉУЧА КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ коначно су биле распршене, када сам у подне, после тродневног ходања, пробијајући се кроз пусти и једва проходни кланац, избио на скривени пропланак. Очекивао сам да сретнем стада и пастире, но, на моје изненађење, на пропланку се таласало житно класје. Боје жутог злата, било је зрело за жетву. Из даљине је деловало као грумен злата загубљен, у овој пустари, чији је сјај био притиснут прозрачно плавим небом. Уска стаза водила је кроз жито, на чијем је крају стајала, боље рећи, лебдела, врата. Није било ни зида ни довратка. Из њих је зјапила празнина и тама. Никаква светлост ту није допирала, нити је икакав звук одатле долазио. Одмах сам препознао БРАВУ ОТПОРНУ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ.
Једноставно сам знао да је то она, и да се приближавам силама непознатим, које не праштају неуко поступање, и строго кажњавају све неупућене. Пажљиво сам осматрао, и ма колико да сам гледао и ослушкивао, никаквог звука, сенки и кретања иза није било.
Без журбе израдих склониште. Ручао сам погледа упртох у врата, тонуо у сан, посматрајући их, али никаквих промена нисам запазио. Када сам скупио довољно храбрости помолих се Господу, и изрекох своје ''вјерују'':
''Вјерујем да је Бог недокучив,
да удара споро али жестоко,
и да није искључив.
Верујем да Бог милост нуди
Свакоме без разлике.
Избор зависи само од људи.
Верујем да је у вери једини спас,
И што више тонемо у живот,
Он се више одриче нас.''
Кретох путељком према вратима и додирнух их. Ништа се није десило. Загледах се у БРАВУ ОТПОРНУ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ. Учини ми се да зрачи топлоту, али се у то не смем заклети. Мењала је боје у спектру од тамноплавог до тамноцрвеног. КЉУЧ КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ пулсирао је, и као да се отимао и хтео да искочи из руке, да би затим клонуо и смирио се.
Сви делови загонетке беху ту; ни сам не знам шта сам чекао док сам западао у неко чудно, мени непознато стање, које ми је будило радозналост јер бејах свестан. Време се убрзавало, простор се скраћивао, док свега у трену није нестало. Престадох да осећам своје тело, дисање, додир ветра по лицу. Помислих да сам се онесвестио а можда и умро. Страха није било; нисам се осетио изгубљеним иако сам нестајао, утапајући се у нешто много веће од мене. Свет постаде јединствен, ја сам био свет. Задивљен преображајем осетих велику радост унутрашњег мира, који није био мртвило и равнодушност, већ разиграна слика из које су врцале јарке боје. Препознах игру стварања. Све то није реметило јасноћу свести, која ме је упозоравала и чинила одговорним за оно што сам намеравао. И док ми је у очима бљескала светлост, лагано запловише отпаци сенки који су се слагали и разлагали, поигравајући се и стварајући неке необичне мозаичке фигуре, које се само за тренутак сложише у искидану реченицу:''... и даћу му камен бео, и на камену ново име написано, којега нико не зна осим онога који прими.''
Ни сада нисам сигуран да ли сам следеће речи ја рекао, или је неко из мене проговорио:''- Једно од вас двоје изгубиће име. Губећи име претвориће се у нешто друго, а то друго може бити добро или зло. Када будем довољно мудар да разрешим парадокс постојања две немогућности које творе једну могућност, а да не изазовем несрећу, доћи ћу да га разрешим. До тада, чекајте!''
У бљеску муње магије нестаде и ја се опет нађох пре БРАВОМ ОТПОРНОМ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ. Убрзо затим, спаковах своје ствари и без оклевања и освртања, кретох назад. Морао сам да се сналазим јер ме КЉУЧ КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ више није водио. Чак и ова делимична истина била је довољно опасна.
Када сам се нашао унутар манастирских зидова сакрио сам КЉУЧ КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ и од других и од себе. Затим сам се потрудио да све поново заборавим.
V
Бејах миран и спокојан наредних десетак година, колико ми Господ подели. Ретко сам напуштао манастирску ћелију, мало радио, јер очи ослабише па нису могле пратити положај звезда, руке одрхтавише те нису могле исписивати слова, а ноге посташе несигурне, чак и за краће шетње. То беше доба када човек живи у успоменама, и разговара више са мртвима но са живима, окренут себи, унутра, када сабира свој живот у једну тачку, пшокушавајући да нађе потврду да није узалуд живео. Повремено ме је хватао очај, иако, осврћући се на протекло време, не могу свој живот ни кудити ни хвалити. Трудио сам се да зла никоме не чиним, а много добра не могах дати, јер не имадох моћи и бејах убог. Моје знање и труд користили су више да пружим утеху, но стварну помоћ. Мучило ме је највише што не дођох до одговора, за којим сам жудио:
''- Шта смо били, шта смо постали, где смо били, где смо бачени, где се журимо, од чега ћемо се ослободити; шта је рођење, а шта поновно рођење?''
Дође дан када ми истече време и ступих на Персефонин праг. Све поново препознах, јер беше то житно поље боје сувог злата, и позната врата, с тамом иза себе. Смирен, без размишљања и оклевања кретох ка њима, и када се затворише иза мене, нађох се у прозирној тами. При поласку, БРАВА ОТПОРНА НА СВЕ КЉУЧЕВЕ поздрави ме шкљоцањем зуба, и то беше први звук који сам чуо у Доњем свету. Следеће што чух беше сиктави глас фруле, који одмах препознах, али Јована нисам видео. Та добродошлица ме врати у доба младости, када сам са сеоском децом сатима уживао у причама немог фрулаша.
Беше мрак али се савршено видело, као да је дан. Испред мене налазила се благо валовита долина, обрасла ниском травом. Кажем, травом, јер другачије нисам знао да именујем ниско растиње, мркозелене боје, које се распростирало у недоглед.
Крајичком ока приметих кретање, а затим угледах човека, који ми се приближавао. Био је то непознат младић, с неким неодређеним осмехом, који је могао представљати и љубазност и подсмевање. Хлдане, сиве очи радознало су ме посматрале. Био сам сигуиран да сам те очи некад видео, али године су учиниле своје. Већина мојих сећања отишла је у заборав. Разлог томе не беше само старост, већ и жеља, да од себе самог сакријем свој живот. Упорно ме је посматрао, а када приђе и застаде, рече:
''- Обећах ти да ћемо се поново срести. Прошли пут био си уплашен и збуњен, али си се добро држао.''
Тада га се сетих, и обузе ме стид што сам га заборавио. Промуцах:''- Гаврило, није праведно. Тако млад а већ... Ни сањао нисам да ћу те икада срести, поготову, не овде.'' Он узврати:
''- Смрт невиних уткана је у поредак света. Зар си заборавио, да оне које Бог воли, узима младе!''
У том тренутку наиђе Јован, и ми се загрлисмо. Фрулом ми исприча како ме већ дуго чекају, и да је у том чекању саставио пуно нових прича. На молбу, да ми нешто иаприча о свету у коме сам се обрео, рече да је свет свуда исти, и да је најважније имати пријатеље, а све остало је мање важно.
Тада, први пут у животу, осетих да неком припадам, да нешто значим другим људима, да нисам сам и туђ у свету, који не осећах као свој, и у коме сам се обрео игром случаја.
Замолих за предах да се приберем, те седосмо на траву. Испричах им о својим недоумицама и страховима због БРАВЕ ОТПОРНЕ НА СВЕ КЉУЧЕВЕ и КЉУЧА КОЈИ ОТВАРА СВЕ БРАВЕ, о одлуци да не делам, док не стекнем довољно знања и мудрости. Време је протекло, и цео живот се показао као узалудан труд, јер мудрост нисам стекао.
Гаврило прекиде моје јадиковање и рече:
''- Ниси се узалуд трудио, и добру си одлуку донео.''
Обрадован, у неверици, поново запитах:
''- Значи нисам погрешио? Хвала Господу, што не постадох узрок рађања новог зла. Предосећање ме ипак није преварило.''
Као да се извињава и да ме теши, Гаврило ме потапша по леђима и рече:
''- Било шта да си учинио, добро си учинио. Сети се шта Господ рече:
''Ко чини неправду нека чини још неправду, и ко је поган нека се још погани; ко је праведан нека још чини правду; и ко је свет, нека се још свети.'' – Овде никога није брига ко си, шта чиниш и чему стремиш. Парадокс кога се толико плашиш, ти си сам. Стремиш немогућем, а када се претвориш у могуће, настављаш даље. Свако од нас је и брава и кључ за налажење изгубљене мудрости. Дуг је пут до ње, и постоји безброј питања о којима ми и не сањамо. Онај који гледа у звезде, тражећи пропорције и законе свемира, исто ради, као и онај који гледа у сцоје снове, само су им путеви различити. Обојица читају себе. Упознајемо разликитост света као супротности, да би схватили, да су то делови једног јединства. Небо има земљу, вода ватру, светлост таму, добро зло, мушко женско. Свака честица има своју противчестицу, и тек са њом остварује јединство. Немој жалити, живот ниси протраћио, само си живео на свој начин.
Да би се откриле све тајне света један је мало, али тројица су сасвим довољна. А докле ћемо стићи, само Господ зна и одлучује.''
Април - мај 1994.